KALA-ukrasna biljka

KALA (Zantedeschia) Kale su gomoljaste biljke iz južne Amerike sa cvetovima u obliku klasa obavijenog spatom, odnosno cvetnom laticom u obliku trube. Kale najbolje uspevaju na otvorenom prostoru sa mnogo svetla, ali zaštićenog od podnevnog najjačeg letnjeg sunca. Zantedechia aethiopica je najvišlja od gajenih kala i ima zagasito zelene listove oblika strelice i beli cvet visina biljke je i više od 80 cm. Zantedechia rehmannii ima uže kopljaste listove mestimično prozirne sa ružičastim, crvenim ili krem boje cvetovima. Zantedechia elliottiana ima više srcolike tamnozelene listove sa mestimično prozirnim tačkama i prugama sa zagasitožutim cvetovima.
Na tržištu postoji mnogo hibrida raznih boja i nijansi.
Leti kale traže mnogo toplote i svetlosti za svoj rast i cvetanje, a u toku zime za vreme mirovanja temperatura treba da je oko 10 stepeni. U vreme rasta i cvetanja kale zahtevaju dosta vode pa ih treba obilno zalivati, a nakon cvetanja postepeno smanjivati zalivanje i zasušiti ih kako bi gomolj prešao u fazu mirovanja. Gomolji se u jesen vade i miruju do narednog proleća. Gomolji se najbolje održe u toku zime ako se u jesen stave u saksije sa suvom zemljom, a u proleće se počinje zalivati kako bi kale krenule sa rastom. Kale mogu cvetati i u saksijama, ali se preporučuje njihovo presađivanje u baštu u Aprilu ili Maju mesecu. Kale se razmnožavaju odvajanjem mladih gomolja ili se gomolj preseče, ali se tada mora izvršiti dezinfekcija nekim fungicidom ili prašinom drvenog uglja i ostaviti gomolje da se osuše.

Gajenje saksijskog cveća

Životni uslovi biljke
Cveće i druge ukrasne biljke mogu se sa uspehom gajiti u stanu samo ako im se omoguće povoljni životni uslovi, tj. ako im se obezbedi u optimalnoj meri sve ono što im je neophodno za život: dovoljno sunčane svetlosti i toplote, vode, vazduha i zemlje odgovarajućih hemijskih i fizičkih osobina.

Sunčana svetlost je najvažniji životni faktor za svaku biljku. Ona utiče na stvaranje hlorofila (biljnog zelenila). Ako svetlosti nema, dolazi do etioliranja biljke tj. gubljenja zelenila. Životni proces hranjenja biljke, tj. primanje rastvorenih hranjivih sastojaka iz zemlje i stvaranje skroba u lišću uz pomoć hlorofila, može se odvijati samo u prisustvu svetla. Zato bez svetlosti biljka ne može uspevati. U takvim uslovima biljka će kroz nekoliko dana izgubiti svoju zelenu boju, požuteće i na kraju uginuti.

Svetlo utiče i na brzinu razvitka biljke. Da bi biljke u stanu bujno rasle i napredovale, treba ih smestiti na najsvetlije mesto u sobi, a po mogućstvu staviti uz sam prozor. Ali na žalost to se ne može uvek.

Toplota je vegetacioni faktor, od koga u velikoj meri zavisi intenzitet porasta i razvića biljaka i svi fiziološki procesi kao što su: klijanje, cvetanje, oplođenje, dozrevanje itd. Svaka promena toplote ima jak uticaj na biljku. Pri tome su podjednako štetne suviše niske kao i suviše visoke temperature. Jače zahlađenje izaziva poremećaj u rastu i razvitku pa i uginuće biljaka. Visoka temperatura, izaziva gubitak vode, pa se radi toga smanjuje pritisak (turgor) u ćelijama i biljka vene. Takva se biljka posle teško oporavlja, pa često ugine.

Ukrasne biljke mogu se podeliti na dve veće grupe: na biljke koje treba držati u toplom (oko 18°C) i na one koje mogu podneti hladnije prostorije (oko +5°C do 8°C). Biljke se donekle mogu prilagoditi manjim promenama temperature, ako nije velika razlika između najviše i najniže i ako promene nisu prenagle.

Biljke u stanu zimi treba zaštititi od hladnog strujanja vazduha koji ulazi u prostoriju pri prozračivanju, od promaje i jačeg rashlađivanja prostorija noću. Razlike od nekoliko stepeni one bez štete podnose. Za ljubitelje cveća važno je da znaju, koje biljke treba držati u toploj, a koje mogu prezimiti i u nezagrejanoj prostoriji - pod uslovom da ni tu temperatura ne pada do tačke mržnjenja.

Voda je neophodna svakoj biljci. Ona je veoma važan faktor u gajenju cveća u stanu. Voda omogućava biljkama da u vidu rastvora uzimaju iz zemlje sve neophodne mineralne materije. U vodi rastvorene mineralne soli, koje korenova mreža usisava, dižu se kroz stabljiku do lišća, u kom se od mineralnih sastojaka stvara organska hrana.

Voda takođe omogućava i kretanje sokova i prenošenje organskih materija stvorenih u lišću u sve delove biljke. Voda snabdeva biljke i kiseonikom koji im je neophodan za izgrađivanje organskih materija i regulisanje toplote. Voda uslovljava klijanje i nicanje semena, a zatim omogućuje rast i razviće biljaka.

Biljke gajene u stanu obično se zalivaju vodom iz vodovoda. Međutim ta voda je mahom tvrda, jer u njoj ima dosta kreča, koji ne prija mnogim biljkama, kao na primer , azalejama, hortenzijama, primulama i mnogim drugim. Zato ove biljke treba zalivati mekom vodom, najbolje kišnicom, a ako ovakve vode nemamo treba uzeti ustajalu vodu u kojoj se kreč već slegao.

Treba istaći da je kišnica idealna za zalivanje cveća, pa je treba ako je to ikako moguće, skupljati i čuvati, najbolje u zamračenoj prostoriji da se u njo ne bi stvarale alge. Vazduh je biljkama takođe neophodan za život.

Kao i svako živo biće, biljka diše, a zato joj je neophodan kiseonik iz vazduha. Pored toga, biljka preko majušnih pora na lišću uzima iz vazduha i ugljen-dioksid. Vlaga vazduha je isto tako značajan faktor za uspešno gajenje cveća u stanu. Međutim biljkama u stanu nije uvek lako stvoriti vlažan vazduh, naročito zimi u prostorijama koje se zagrevaju.

Biljke preosetljive na veću toplotu i suv vazduh, kao amarilis, ciklame, cinerarije, primule i druge, treba smestiti u manje zagrejanu sobu, u kojoj je temperatura 8°C do 10°C.

Ali ako se ove biljke ipak žele držati u toploj sobi potrebno je postupiti ovako: u nešto veću podlošku, u koju je stavljena saksija sa cvećem, treba naliti vode. U podlošku sa vodom treba staviti manju tacnu obrnuto, tako da saksija ne stoji direktno u vodi. Voda se polagano isparava i stvara oko biljke uvek potrebnu vlagu. Pored toga, biljke treba po nekoliko puta dnevno orositi finim kapljicama ustajale vode.

Gajenje saksijskog cveća
Cveće i druge ukrasne biljke koje gajimo u stanu, kao i ostala živa bića, imaju svoj životni put; rađaju se, razvijaju i rastu, razmnožavaju i na kraju uginu. Ali, da bi jedna jedinka prešla ceo taj životni put neophodni su određeni životni uslovi. Veština gajenja biljaka se u stvari i sastoji u tome da se biljkama stvore povoljni životni uslovi, jer će samo u tom slučaju one biti u mogućnosti da se nesmetano razvijaju i u punoj meri ispolje one svoje osobine zbog kojih se i gaje. Zato je neophodno upoznati se bar u kratkim crtama sa građom, životnim osobinama i zahtevima biljaka u odnosu na klimatske, zemljišne i druge uslove sredine u kojoj biljke žive.

GRAĐA BILJKE:

Sva živa bića, pa i biljke izgrađene su od vrlo sitnih ćelija. Za razliku od nižih biljaka, telo viših biljaka (u koje spada i cveće i sve ukrasne biljke koje gajimo u stanu) sagrađeno je od ogromnog broja ćelija raznih vrsta. Ćelije se međusobno razlikuju kako po obliku i spoljnjoj građi tako i po funkcijama u biljnom organizmu. Ćelije istih vrsta često su povezane međusobno i grade određena tkiva, kao što su: tvorno tkivo, kožno tkivo, sprovodno tkivo, tkivo za ishranu i mehaničko tkivo. Delovi biljke koji imaju neku samostalnu funkciju nazivaju se organima. Takvi organi su koren, stablo, list i organi za razmnožavanje.

Koren ima dvostruku ulogu u životu biljaka: služi za učvršćivanje biljke za podlogu, zemlju, a istovremeno putem svojih finih žilica (korenove dlačice) upija iz zemljišta vodu i u njoj rastvorene mineralne materije i tako snabdeva biljku neophodnim hranjivim sastojcima. Pored ovih osnovnih zadataka kod nekih biljaka koren služi i za nagomilavanje rezervne hrane. Začetak korena nalazi se još u klici semena. Prilikom klijanja semena izbija izbija i korenjak, koji zatim raste, razvija se i tako osposobljava za vršenje svojih funkcija... Pored korena koji se razvija iz klicinog korena, kod nekih biljaka koren se stvara i iz drugih organa: grana, lišća, podzemnog stabla, lozice itd. Takvi korenovi nazivaju se adventivnim.

Stablo ima zadatak da stvara i nosi nadzemne organe biljke (grane i grančice, lišće, cvetove i plodove) i da sprovodi do lišća vodu sa rastvorenim mineralnim sastojcima, a iz lišća organske materije u koren i druge organe. Sem toga stablo kod nekih biljaka služi i kao ostava rezervne biljne hrane, a kod drugih i za razmnožavanje.

Podzemno stablo imaju višegodišnje biljke. Podzemno stablo može biti u obliku krtole (georgina, kana), rizoma (perunika) ili lukovice (zumbul, lala, amarilis). Kod ovih biljaka voda sa rastvorenim mineralnim sastojcima, koju usisavaju korenove dlačice, ide preko podzemnog stabla direktno u lišće.

Lišće služi za stvaranje hranjivih materija, za disanje biljaka, za isparavanje suvišne vode i cirkulaciju gasova. Pored toga, kod nekih biljaka (kod begonija) lišće služi i kao organ bespolnog, vegetativnog razmnožavanja. Od svih ovih funkcija najznačajnija je ona koju lišće ima u ishrani biljaka. Od ugljen-dioksida koji lišće uzima direktno iz vazduha i od rastvorenih mineralnih materija koje šalje koren - u lišću se , uz pomoć biljnog zelenila (hlorofil), sunčane svetlosti i toplote, stvaraju razne manje ili više složene organske materije, kao što su šećeri, skrob, belančevine i biljne masti. Tako nastale organske materije predstavljaju gotovu biljnu ishranu i ona se iz lišća raznosi u sve ćelije biljaka i služi za izgradnju svih tkiva i organa. Proces stvaranja organskih materija u lišću naziva se fotosinteza, jer se obavlja uz pomoć sunčane svetlosti. Zato bez dovoljno sunčane svetlosti biljka ne može uspevati i pravilno napredovati.

Cvet je organ polnog razmnožavanja biljaka. Kao rezultat oplođavanja razvija se plod i seme kao nosilac novog života sa zadatkom održavanja vrste.

Seme biljaka sastoji se od semene opne, hranjivih materija i klice. Već na klici semena mogu se raspoznati svi osnovni organi buduće biljke: korenak, stabalšce i listići. Pod povoljnim uslovima vlage i toplote seme bubri i proklija. Blagodareći rezervnoj hrani u semenki, klica počinje da se razvija i raste. Pri tome klicin korenak raste u pravcu zemljine teže, na niže, a stabalce u suprotnom pravcu naviše, dok ne izbije na površinu zemlje. Kad biljčica u dovoljnoj meri razvije svoje organe - koren i nadzemne organe i ovi se osposobe da obavljaju funkcije koje su im namenjene, onda otpočinje samostalan život.

Kako postupati sa cvećem
Ljubitelji cveća koji ga gaje u svom stanu veoma često čine krupne greške, a pri tome su čak uvereni da rade sve kako je najbolje. Mnoge su ciklame, primule, begonije, fikusi i druge biljke, na primer uginule od prevelike ''pažnje'' svog neumešnog vlasnika. Osnovna i najčešća greška je neumerenost, u prvom redu u zalivanju. Posledice ovog pogađaju najteže sobno saksijsko cveće, koje je potpuno zavisno od ljudi.

Leti kada su biljke u punoj vegetaciji, kad nastanu vrućine i suv vazduh, cveće u sobi u mnogim slučajevima dobija premalo vode. Ukućanima je takođe vrućina, pa su malo i lenji, a onda dolaze i godišnji odmori, a tada se prozori zatvaraju, spuštaju roletne i odlaze na duže vreme od kuće. Ako je cveće na balkonu ili terasi - ko bi baš za vreme najveće žege izašao i brinuo se za njega? Ljudi se onda teše time da su biljke u prirodi izložene i gorim prilikama, pa im se ipak ništa ne dogodi. Ali ne treba nikad zaboraviti da je gajenje cveća u saksiji veštački i nasilan metod. Zato se ne treba čuditi ako biljka u sobi, i pored sve ''pažnje'', nije htela da napreduje, a kad se izbaci napolje, ona se tamo posle izvesnog vremena oporavi i veselo raste. To samo znači da je ova biljka u prirodi naišla na pogodnije uslove za svoj razvoj od onih koje je imala u sobi.

Zimi se ide u drugu krajnost. Napolju je ružno i hladno vreme, ljudi su mnogo više kod kuće i tada izražavaju nežnost prema svom cveću putem prekomernog zalivanja. Međutim mnogim biljkama zimi je potrebno mirovanje, pa ne mogu da troše onoliko vode koliko dobijaju, zbog čega počinju da im trule žilice. Velika toplota izaziva bujan rast, ali su mlade grančice i lišće krti zbog nedostatka dovoljne svetlosti i svežeg vazduha, pa nisu otporni na razne štetočine i bolesti.

Biljke su živa bića i sa njima se ne sme postupati kao sa nekom mašinom. Jer među biljkama ima znatnih razlika, kako individualnih, tako i u pogledu vrste i sorte i na to se mora bezuslovno obratiti pažnja. Biljka se neće nikad pridržavati tačno određenih pravila, već se pravila moraju podešavati prema njima, prema njihovoj prirodi. A da bi cveću, u skladu sa njihovom prirodom, pružili pravilnu negu tokom zime, treba se pridržavati sledećih pravila:

1. Odvojiti sve sobno cveće u dve grupe: na cveće koje ne podnosi preko zime velike temperature i na cveće koje takve temperature podnose. Za hladne odnosno mlake prostorije su većina kaktusa, araukarija, sanseverija, ciklame, primule i amarilisi; za tople sobe su razne begonije, afričke ljubičice, asparagusi, filadendroni, palme i fikusi.

2. I u toploj i u hladnoj prostoriji biljkama je potrebno što više svetlosti i dovoljno svežeg vazduha. To važi i za podrume u kojima prezimljavaju olijanderi, hortenzije, minđušice i druge slične vrste.

3. Promaja i nagla promena temperature škodi biljkama. Zato nije dobro da saksije sa cvećem stoje direktno na dasci ispred prozora gde uvek struji hladan vazduh. Prilikom provetravanja odmaknuti stalak sa cvećem od prozora ili ga pokriti papirom.

4. Cveće se ne sme stavljati u plizini peći ili radijatora.

5. Ne treba biljku zalivati zimi dok je zemlja u saksiji još vlažna.

6. Nikad cveće ne zalivati hladnom vodom. Temperatura vode treba da bude jednaka temperaturi prostorije. Preporučuje se da se posle svakog zalivanja napuni kantica vodom i ostavi u blizini cveća do sledećeg zalivanja, tako da vodu zagreje toplota vazduha oko cveća.

7. Biljke u hladnoj prostoriji treba zalivati ređe i mnogo manje nego one u toploj sobi. U redovno zagrejanoj sobi treba ih zalivati jednom nedeljno a u hladnoj sobi dovoljno je dva-tri puta mesečno. Veoma je teško odrediti šta znači mnogo, a šta malo zalivati i kada treba odnosno ne treba zalivati. Jedino se može reći da zemlja treba da bude malo vlažna, što se može najbolje utvrditi opipavanjem prstima ili po zvuku saksije; ako saksija odzvanja jasnim zvukom znači da je zemlja u njoj suva, a ako odzvanja prigušenim zvukom zemlja je mokra.

8. Kada je vreme oblačno cveće zalivati manje ili nikako, a kada je sunčano zalivati više.

9. Biljke koje rastu ili cvetaju treba zalivati obilnije nego one koje miruju ili su precvetale.

10. Prilikom zalivanja treba paziti da se voda ne sipa direktno na ''srce'' biljke, već uz samu ivicu saksije. Ako prizemni listovi neke biljke prekrivaju zemlju moraju se drugom rukom pridignuti i ispod njih sipati vodu, jer baš ovakve biljke u sredini trule.

11. Treba nastojati da i vazduh oko biljke bude, po mogućstvu, dovoljno vlažan. Suv vazduh pogoduje pojavi raznih štetočina na cveću, naročito crvenog pauka. Zato je potrebno vazduh češće vlažiti pomoću raspršivača, a na peć ili radijatore stavljati posude sa vodom. U hladnoj prostoriji ne treba prskati i stvarati vlažan vazduh, a u toploj to treba činiti češće.

12. Biljkama prija čistoća, zato im treba češće oprati lišće mlakom vodom

Nega bolesnog cveća u saksijama
Često se dešava da se biljka u saksiji razboli, a da se pravi razlog oboljenja ne može odmah uočiti. Praksa je pokazala da se ukrasno bilje najčešće razboli zbog nestručnog držanja i nedovoljne nege. Dobro odgajane biljke, bujnog rasta, koje žive pod povoljnim uslovima, mnogo su više otporne na bolesti i štetočine. Pravi razlog bolesti često je teško ustanoviti, mada se jasno primećuje da je biljka bolesna. Međutim uzroke treba tražiti u nedovoljnom zalivanju, ili u zalivanju osetljivih biljki ''tvrdom'' vodom u kojoj je veliki procenat kreča ili pak hladnom vodom. Prekomerno i nedovoljno zalivanje biljci podjednako škodi; i jedno i drugo najčešće prouzrokuje žuticu i opadanje lišća. Ista bolest javlja se i zbog iscrpljenosti zemlje, tj. kada se biljka duže vremena ne presađuje ili kada se ne prihranjuje, a i zbog velike hladnoće i promene temperature.

Spoljni znaci oboljenja ponekad izbiju tek onda kada je već bolest uzela toliko maha da samo hitna pomoć može biljku sačuvati od sigurne propasti. A pre nego što su se pojavili spoljni simptomi oboljenja, biljka se nalazila u nekom bolesnom stanju zbog raznih nepravilnosti u primanju i prerađvanju hranjivih sastojaka. Takva biljka je vrlo osetljiva, gubi prirodnu otpornost i veoma je lako savlada i uništi svaka bolest.

Čim primetimo prve, pa i najmanje pojave oboljenja, treba oboleloj biljci pokloniti posebnu pažnju i veću negu. Treba je zalivati oprezno i umereno, jer ne može iskoristiti onoliku količinu vode kao zdrava, te dolazi do truljenja korena a time se bolest još više pogoršava.

Biće često potrebno da se obolela biljka presadi u svežu zemlju, ali i tu treba postupati promišljeno i oprezno, jer mnoge bolesne biljke jedva podnose presađivanje, pošto se teže uživljavaju u novoj zemlji, pa zbog toga mogu da propadnu. Biljka se mora presaditi onda kada boluje od truljenja korena ili ako joj je zemlja toliko loša i iscrpljena, da u njoj ne bi mogla ozdraviti i ojačati. Prilikom presađivanja treba joj pregledati žilice i odrezati sve natrule i izumrle delove. Posle toga je treba staviti u nešto manju saksiju i u što lakšu, porozniju zemlju izmešanu sa peskom. Tako presađenu biljku zaliti i ostaviti na toplo i dovoljno svetlo mesto (ali zaštićeno od jakog sunca) blizu prozora. Ne sme se staviti u neki mračni kutak, jer će tada sigurno uginuti. Dovoljno svetlosti, ujednačena toplota, svež vazduh i umereno zalivanje glavni su uslovi za njeno postepeno ozdravljenje.

Presađivanje saksijskog cveća

http://zelenillo.blogspot.com/2008/02/razmnoavanje-cvea.html
Biljku treba presaditi onda kada se utvrdi da joj je saksija postala pretesna, ili kada je hranjiva vrednost zemlje smanjena u tolikoj meri da se ne može drugačije popraviti, već samo presađivanjem-dodavanjem sveže plodne zemlje. To se može najlakše ustanoviti kada se biljka zajedno sa grumenom zemlje izvadi iz saksije. Ako se ustanovi da su žile potpuno obrasle zemlju, tako da sadržinu saksije sačinjava samo splet žila sa nešto malo zemlje na površini, znači da takvu biljku treba svakako presaditi u veći sud. Biljke koje ranije s proleća kreću treba presaditi ranije nego one koje kreću kasnije.

Najbolje vreme za presađivanje cveća je odmah posle precvetavanja ili pre nego što počnu da izbijaju novi izdanci. Cvetajuće biljke ne presađuju se za vreme cvetanja, jer nijedna biljka ne voli da se tada u nju dira.

Na svim biljkama zapaža se svake godine najživlji period vegetacije (rastenja), posle kojeg dolazi period sasvim slabog rastenja ili opšteg mirovanja. Vegetacija cveća u sobi počinje rano u proleće, pa se radi toga najčešće u to doba i presađuje. Biljke kod kojih nekada ne dolazi do potpunog mirovanja vegetacije (na primer palme) mogu se presađivati u svako doba godine, sem u doba cvetanja.

Neke biljke (minđušice, tradeskancije, asparagus sprenger i druge) vole često presađivanje tokom cele godine, pa tada bujnije i lepše rastu, dok azaleja, kamelije i orhideje ne vole često presađivanje.

Kala, limun, palme presađuju se samo onda kada im je mala saksija pa im je potrebna veća.

Pri presađivanju treba paziti da biljka bude tačno u sredini saksije i da se ne stavlja suviše duboko ni suviše plitko.

Biljke sa gomoljicom ili lukovicom sade se pliće ili dublje u zemlju, zavisno od toga da li biljka razvija žilice ispod ili iznad gomoljice odnosno lukovice. Plitko se sade amarilisi, begonije, ciklame, lale, zumbuli i dr.

Posle presađivanja biljka se uvek dobro zalije, najbolje finom prskalicom, tako da voda procuri kroz rupicu na dnu saksije. Zatim se smesti na svetlo, po mogućstvu na toplo mesto, zaštićeno od jakog sunca i promaje. Presađenu biljku treba češće orositi prskalicom. Ovakvu biljku zalivati u prvo vreme oprezno, dok se po njenom izgledu ne zaključi da je stvorila nove žilice i da je počela normalno da raste.


Prihrana biljaka
Da bi biljke dobro uspevale i da zaista budu ukrasne u pravom smislu reči, što je želja svakog ljubitelja cveća, potrebno im je osigurati obilje hrane. U prvo vreme nakon kupovine biljke, zemlja u posudi sadrži još uvek dovoljne zalihe hranjivih materija. Ubrzo će se one potrošiti te, da biljka ne bi zakržljala, mora se prihranjivati. Potrebe naših biljaka za hranom veoma su različite. Biljke brzog i jakog rasta traže češće prihranjivanje od onih koje se polagano razvijaju. Međutim bez prihranjivanja neće moći živeti ni jedna biljka, pogotovo ako duže vreme raste u istoj cvetnoj posudi. Idealna sredstva za prihranjivanje su tečna hranjiva koja dodajemo vodi za zalivanje. Ona sadrže sve hranjive sastojke neophodne za život biljke. Najvažnije hranjive materije u prihrani biljaka su: VODONIK, koji pospešuje rast lišća i izboja. Premalo vodonika u hrani dovodi do zaostajanja u rastu. Rezultat toga su žuti listovi i slabi izboji. Previše vodonika uzrokuje prekomeran rast lišća. Tkivo biljke je sunđerasto, neotporno na vanjske uticaje, podložno oboljenju i napadu štetočina. FOSFOR je veoma važan za stvaranje pupoljaka kod cvetnica. Osim toga povoljno deluje na klijavost semena i zakorenjivanje reznica. Manjak fosfora javlja se i kod sobnih biljaka. KALIJUM je biljkama neophodan za razmenu materija. Povećava asimilacijsku sposobnost hlorofila i otpornost biljke na sušu. Na njegovo pomanjkanje ukazuju smeđi rubovi listova. Međutim kod sobnih biljaka vrlo retko dolazi do pojave manjka kalijuma u prihrani. MAGNEZIJUM je delimično odgovoran za stvaranje lisnog zelenila. Pomanjkanje magnezijuma u tlu rezultira bolesnim promenama na rubovima listova. Kod starijih biljaka listovi otpadaju. Biljke se redovno pr ihranjuju tokom celog razdoblja rasta. To važi za najveći broj lisnatih i cvetajućih biljaka. prihranjivanje počinje u martu i nastavlja se tokom celog leta sve do početka oktobra. Biljkama koje rastu na dobro osvetljenom mestu potrebno je mnogo više hrane od onih na zasenčenom mestu. Raznim ispitivanjima dokazano je da biljke na južnom prozoru, svetlom i sunčanom , trebaju tri do četiri puta više hranjivaod onih koje su uz severni prozor. Od kraja oktobra do početka marta najveći broj biljaka se nalazi u fazi zimskog mirovanja. U to vreme se u potpunosti prekida prihranjivanje

Smeštaj cveća u stanu
Saksije sa cvećem treba smestiti u sobi tako da imaju što povoljnije uslove za normalan život i razvijanje. Dakle ne sme im nedostajati svetlo, toplota, vlaga i vazduh. Pri tome treba znati da se u pogledu života i razvoja, naročito u odnosu na svetlost, pojedine biljke među sobom razlikuju. Nekima treba više svetla, dok druge uspevaju tek onda kada se od direktnog sunčanog svetla malo zaštite. Više svetla treba biljkama buljnog rasta i nežnog lišća kao što su afričke ljubičice, azaleje, ciklame, gloksinije, minđušice, pelargonije-muškatle, primule i mnoge slične. Pa ipak i ove se biljke , sem muškatle, moraju zaštititi od suviše jakog sunca. Biljke koje imaju veliko, čvrsto i kožasto lišće, kao aspidistre, dracene, filadendroni i palme - zadovoljavaju se nešto manjim svetlom, tako da uspevaju i u blizini prozora, a sanseverija uspeva čak i u mračnijem delu sobe.

Bez obzira gde je biljka smeštena, treba je lišćem okrenuti uvek prema onoj strani sa koje dolazi svetlo. Džunaste biljke, na kojima je lišće oko stabljike podjednako razmešteno, treba svaki dan drugu stranu okrenuti prema svetlu.

Biljke u saksijama smeštaju se u sobi na same prozore ili na različite stalke. Takvi stalci za cveće izrađuju se obično od kovanog gvožđa i veoma su funkcionalni.

Naročito se lepo mogu ukrasiti prozori koji se ne otvaraju svaki dan, pogotovo ako su dosta široki. Tu se mogu sa strane urediti manje police, viseće korpice napravljene od sasvim tankih letvica itd. pravi mali vrtić u kome biljke veoma lepo izgledaju.

Svetlost i sena
Svetlost je neophodan činilac za zdrav i snažan rast biljke. Potreba za svetlošću je veoma različita kod pojedinih biljaka. Dok se neke osećaju kao ''kod kuće'' na senovitom mestu, drugima je za rast potrebno veoma svetlo mesto. Najveći broj naših sobnih biljaka izvorno je nastanjivao tamne i vlažne džungle ili sunčane tropske predele. Tek kada im uspemo pružiti uslove slične izvornim sredinama, biljke se dobro razvijaju, a za naš trudnam se odužuju bujnim rastom. Koliko je veliki uticaj svetla na rast biljke, često možete zaključiti po smeru rasta biljke. Većina biljaka raste u potrazi za svetlom. Ukoliko biljka ima dosta svetla, njen rast je zbiljeniji i snažniji, a lišće zelenije. Jačina svetla meri se u luksima. U toku oblačnog zimskog dana jačina svetla biće samo 400 do 500 luksa. Međutim u toku sunčanog letnjeg dana jačina svetla prelaziće vrednost od 60.000 do 70.000 luksa. U proseku biljke će primati 2000 do 3000 luksa. Sunčeva svetlost je najvažniji faktor za svaku biljku.Ona utiče na stvaranje hlorofila (biljnog zelenila). Životni proces hranjenja biljke, tj, primanje rastvorenih hranjivih materija iz zemlje i stvaranje skroba u lišću uz pomoć hlorofila može se odvijati samo u prisustvu svetla. Zato bez svetlosti biljka i ne može uspevati. U takvim uslovima biljka će već kroz nekoliko dana izgubiti svoju zelenu boju, požuteće i na kraju uginuti. Svetlo utiče na brzinu razvitka biljke. Da bi biljke u stanu bujno rasle i napredovale, treba ih smestiti na najsvetlije mesto u sobi.

Zalivanje
Za biljke u saksijama voda je od neprocenjive koristi, jer zemlji daje vlagu potrebnu za rastvaranje mineralnih soli koje biljkama služe kao hrana. Ali čim je te vlage suviše, ona često može biti od velike štete za biljku. Zemlja u saksiji se brzo pokvari , postane kisela, slična barskoj zemlji u kojoj mogu da rastu samo neke biljke, kao npr. vodena palma, kala, adijantum, kokos palma. Navedene vrste čak traže da im u podlošku stalno stoji voda. Većina biljaka u saksijama od prevelike vlage u zemlji oboli od truljenja korena. Kod preteranog zalivanja pukotine se u zemlji kojom je napunjena saksija napune vodom i time se istisne iz njih vazduh tako potreban žilama. Suvišna voda koja se kod svakog zalivanja skuplja u podloški ili na dnu ukrasne saksije mora se posle dva sata ukloniti ukoliko je za to vreme nije upila prosušena zemlja. Nije svejedno u koje dana se zalivaju biljke. Najbolje je biljke zalivati ujutru, da bi do uveče upile svu vodu i da bi se zemlja malo prosušila. Za vreme letnjih dana po potrebi zalivati i uveče, ali nikako za vreme najjače popodnevne žege, jer treba imati na umu da svako zalivanje rashlađuje zemlju.

Teško je uopšteno govoriti o zalivanju sobnog cveća. Za to je potrebno iskustvo, koje će se uz malo pažnje steći i preći u naviku kad treba biljku zalivati i koja je količina vode potrebna pojedinoj biljci. Samo ta iskustva su, na žalost često dosta skupa, jer najviše cveća u sobi propada zbog preteranog ili nedovoljnog zalivanja, a pored toga ima i drugih posledica kao: zastoj u rastu, izostalo cvetanje, zakržljavanje itd. Pravilo je da se cveće u stanu zaliva prema temperaturi prostorije u kojoj se nalazi, obilnije u toploj, dok ono u hladnoj prostoriji manje i ređe.

Kod zalivanja treba paziti na doba mirovanja - odmora kod pojedinih vrsta sobnih biljaka. Kao što ljudi ne mogu biti stalno na nogama, tako je i sobnim biljkama neophodan odmor. One moraju za vreme mirovanja da se odmore i da povrate snagu.

Veći broj sobnih biljaka poreklom je iz raznoraznih klimatskih područja. Zbog toga svaku biljku treba tretirati pojedinačno i voditi računa o njenom ritmu porasta i mirovanja. Skoro svakoj vrsti potreban je neki sanatorijski tretman sa izvesnom dijetom, promenom vazduha i odsustvom opterećivanja. To praktično znači da treba sa zalivenjem prestati ili ga svesti na najmanju meru, održavati nižu temperaturu ili suv vazduh i naravno nikako prihranjivanje. Posle svakog perioda odmora izdanci će jače terati, a njihovi cvetovi biće brojniji i krupniji.

Mnogim sobnim biljkama ne može se na žalost, obezbediti klima njihove postojbine. Zbog toga neke egzotične biljke kod nas ne cvetaju. Ostaje nam jedino da se radujemo njihovim oblicima grana i lepom lišću. To međutim ne znači da ne bi trebalo da im se u našoj sredini omogući odmor posle naporne vegetacije, san u znaku regeneracije. Većina sobnih biljaka oseti potrebu za ovim snom onda kada je glavni izvor njihove vegetacije svetlo manje više iscrpljeno. Što manje dnevnog svetla biljke primaju, to je manja njihova potreba za vodom. Od toga, naravno, ujedno zavisi i njihova potreba za hranjivim sastojcima. Ako bi se sobne biljke prihranjivale i za vreme odmora to bi značilo da se žele mobilisati one snage koje još nisu raspoložive. Zahtevi sobnog bilja u pogledu toplote za vreme zimskog ili letnjeg odmora znatno su manji nego u vreme bujne vegetacije i cvetanja.

Zemlja za saksijsko cveće
Biljka prima hranu iz zemlje i iz vazduha. Iz vazduha upija sićušnim otvorima (porama) na listovima ugljen-dioksid, a iz zemlje usisava žilicama u vidu vodenog rastvora razne mineralne soli, koje su biljkama potrebne kao građa za stvaranje biljne mase.

Ti sastojci ili elementi su: azot, fosfor, kalijum, kalcijum, magnezijum, natrijum, hlor, gvožđe, cink i dr. Neki od ovih hemijskih elemenata potrebni su biljkama u vrlo malim, ponekad jedva merljivim količinama (sumpor, hlor, gvožđe, cink i drugi), dok su drugi (naročito azot, fosfor, kalijum i kalcijum) potrebni u srazmerno velikim količinama, pa se o njim najviše i vodi računa.

Kao dobru zemlju smatramo onu zemlju koja sadrži u dovoljnim količinama baš ove sastojke i to u takvim jedinjenjima koja su lako pristupačna biljci. Pored dovoljnih hemijskih, zemlja mora da ima i dobre fizičke osobine. Pre svega ona mora da ima sitnomrvičastu građu, jer je takva građa zemlje najpovoljnija da se u njoj održava pravilan vodni, vazdušni i toplotni režim, što je od velikog značaja za gajenje kako cveća tako i drugih biljaka.

Na ovakvoj zemlji biljka se dobro ukorenjuje i nesmetano razvija korenov sistem, što omogućuje pravilniju ishranu, pod uslovom da u zemlji ima u dovoljnoj količini svih potrebnih hranjivih sastojaka. Kvalitetna zemlja je jedan od osnovnih uslova za uspešno gajenje cveća, naročito u stanu, s obzirom da su ove plemenite i nežne biljke ograničene samo na ono malo zemlje u saksijama, koja treba da im posluži i kao podloga za pravilno oživljavanje i kao dovoljno izdašan izvor neophodnih hranjivih sastojaka. Pri tome treba imati u vidu da razne vrste cveća imaju i različite zahteve u pogledu osobina zemlje, što u priličnoj meri otežava pitanje izbora najbolje zemlje.

Najjednostavniji način da se pojedinim vrstama cveća obezbedi odgovarajuća zemlja je da se kupi u prodavnicama cveća. Uopšteno govoreći, sve vrste cveća pri gajenju u saksijama dobro uspevaju na zemlji bogatoj humusom, koja je izmešana sa nekim dobrim prirodnim đubrivom i peskom. U cvećarstvu se spravljaju razne vrste zemlje, od kojih za gajenje cveća u stanu kao najvažnija dolaze u obzir: kompost, listovka, klijališna zemlja, tratinjača, čretna-barska zemlja i treset. Kompost, listovka i klijališna zemlja su najvažnije vrste zemlje u cvećarstvu i potrebne su svakom odgajivaču cveća.

Spoj kamena, trave i vode u modernoj bašti

Proleće samo što nije stiglo, a bašte, terase i vrtovi nas željno očekuju. Ako želite da budete u trendu, onda ćete, kada grane sunce, đus i kaficu piti u minimalistički uređenoj bašti, kažu stručnjaci za hortikulturu. „U modi je minimalizam - spoj kamena, trave i vode, kao i šišanje biljaka u obliku lopte ili spirale. Što se tiče enterijera aktuelni su plastični materijali, pleksiglas u različitim bojama, za saksije i vaze. Bonsai forme su takođe ´in´, ali i visoke biljke kao što su dracene, na primer”, objasnio je za MONDO Dušan Veljković diplomirani inženjer pejzažne arhitekture koji radi u „Garden centru”. Na otvaranju 13. međunarodnog sajma hortikulture i lekovitog bilja, u Beogradu, 28. februara, saznali smo još da su boje, bez obzira na jednostavne forme, i dalje aktuelne.

Zašto ne uspeva pelcer uzet sa plastične biljke
„Cvećem se igramo kada za njega dođe vreme. Sezonsko cveće omogućava da imamo različite žardinjere u zavisnosti od doba godine. Bez obzira na to da li ćete raznobojnim cvetovima napisati ime i logo vaše firme, ili ćete ga koristiti kao ukras u stanu, ono je i dalje veselih boja i veoma je aktuelno. Takođe, od ličnog afiniteta zavisi da li će cvetovi neke biljke biti u tonu sa preovlađujućim bojama u enterijeru, ili će biti u kontrastu. ”Za to ne postoji modni diktat„, kaže Dušan. On smatra da su naši ljudi, kada je hortikultura u pitanju, malo informisani, ali još manje zainteresovani. ”Opšta hortikultura, da tako kažem, nije kod nas na visokom nivou. Mi se i dalje bavimo time koliko nešto košta, a ne da li je to lepo i funkcionalno, ili čak u rangu umetnosti. Kod nas žene i dalje sade ljubičice u čašama od jogurta i teglama od kiselih krastavaca. Mada, dešava se i da ljudi uzimaju pelcere sa plastičnih biljaka i još pitaju zašto se nije primilo!„, kaže Dušan. On objašnjava da je najveći problem zapravo objasniti ljudima da lepo i efektno ne mora biti i skupo.”Tuba sa vodenim mehurićima košta oko 3.000 dinara i može mnogo da ulepša jedan kafić, na primer, čak više nego ogromna egzotična biljka koju bi platili 100 evra! Dakle, ljudima treba objasniti da su inženjeri hortikulture osobe edukovane da oplemene radni i životni prostor, a ne prevaranti koji će im uzeti novac.„

Krasula ”pravi„ pare
Čitaocima Dušan preporučuje atraktivne biljke koje se lako neguju. ”Takozvana ´zamija´ iz porodice palmi se jednostavno gaji. Može da preživi i u totalnom mraku, a zaliva se jednom u 30 dana. Ta biljka podjednako lepo izgleda kao i fikus palma koja košta mnogo više i teže se održava„, savetuje Dušan. ”Međutim, ako baš želite da budete ´trendi´ onda morate imati ´krasulu´ - biljku za koju se veruje da donosi novac, kao i ´panda´ fikus koji popravlja raspoloženje„, otkrio nam je inženjer hortikulture. Manifestacija traje do 2. marta, radno vreme je od 10 do 18 sati, a ulaznica košta 300 dinara. Idite obavezno - cene cveća, rasada, biljaka, saksija, žardinjera... niže su nego u redovnoj ponudi. (Mondo)”

Feng Shui i cvece u bašti

Jasmin je biljka koju treba da posadite oko prilaznih staza, trebalo bi da privuce dobru energiju u vas dom.







Hrizanteme simbolizuju dugovecnost, obavezne su u Feng Shui basti, sade se u istocnom sektoru vrta. Veoma su cenjene i kao rezano cvece.

Klematis je vodeni simbol, i ako ga imate na severu vrta to bi trebalo da unapredi vasu karijeru, ako je na istoku unapredice vase zdravlje, a na jugoistoku vase novcane prilike.

Bozuri su veoma cenjeni i ako rastu u jugozapadnom delu baste donose ljubav, privrzenost, "cuvaju" zene u porodici, narocito majku, cine da odnos supruznika bude harmonican. Veoma su mocan simbol.

Fuksija simbolizuje svetlost, sadi se u juznom sektoru, donosi ugled, bolji drustveni status cele porodice a narocito oca. Ona simbolizuje i svetionik, a to bi znacilo da cemo uvek videti samo pravi put.

Slez posadite na istok. Simbol je ambicije, progresa, sveopsteg rasta.

Ginko takode ide na istok, a simbolizuje bezu
slovno drugarstvo. Breskva se postavlja na istok, simbol je besmrtnosti. Nikada je ne sadite ispred kuce, i nikada ne drzite njene procvetale grane u enterijeru. Sljiva simbolizuje vitalnost i nadu. Sadi se na sever, istok ili jugoistok.

Orlovi nokti znace uporni razvoj, rast i napredak. Najbolje je da ih imate na severu, istoku ili jugoistoku.

Lepa kata (Aster) simbol je snage sunca i neba. (tople boje na jug, hladne na severozapad).

Kamelija je simbol mladosti. Crvena ide na jug, bela na zapad. Plavu kisu najbolje da imate u jugoistocnom sektoru. To bi trebalo znacajno da vam popravi novcane prilike.

Krasula je jako mocan simbol. Takodje ide na jugoistok, a zove se jos i "drvo novca".

Divlja tresnja znaci razlicita zadovoljstva. Sadi se na istok, jug ili jugoistok.

Jabuka donosi dobru energiju. Istok, jug ili jugoistok. Bor je obavezan na istoku. Simbol je dobrog zdravlja.

Pomorandzin cvet je simbol zlata. Ako na drvo pomorandze imamo pogled sa prednjih ili zadnjih vrata kuce, trebalo bi da nam se konstantno uvecava materijalno bogatstvo.

Bambus je simbol zdravlja. Ide na istok.
Ne sadite drvece zalosne forme. Ono simbolizuje tok nadole, pad, pa bi moglo da vam donese nesrecu.

Ruže

Ruža
Ruža spada među najstarije ukrasne cvetove koje je prihvatio čovek. Sa razvojem civilizacije, razvijala se i ona, prateći u korak sve razvojne faze savremenog čoveka. Zahvaljujući preduzimljivim selekcionistima i ljubiteljima, prešla je okeane i kontinente, sjedinjujući u novim sortama sve svoje najbolje osobine i kvalitete, tako da danas ljubiteljima stoji na raspolaganju preko 30000 sorti ruža svih boja, nijansni i uzrasta.
U prvo vreme ruže su se razmnožavale iz semena, položenicama i deljenjem bokora. Dolazilo je do spontanih međusobnih ukrštanja, blisko srodnih formi, ali pravog smišljenog rada na njihovom oplemenjavanju bio je tek počev od kraja 17 veka.

Počev od 18 veka, Evropa je bila stecište svih do tada postojećih ruža, kako gajenih tako i uzetih iz slobodne prirode, donešene su ruže iz Indije, Kine, Kašmira, Japana, Mandžurije i Koreje zatim iz Amerike. Počelo je njihovo smišljeno i plansko ukrštanje sa evropskim ružama kao i ružama sa bliskog istoka, koje su u to vreme u evropi već bile odomaćene. Postoje zbirke ruža u francuskoj, engleskoj, nemačkoj i drugim zemljama koje obuhvataju po nekoliko hiljada sorti.

U savremenom svetu, uzgoj ruža prestavlja čitavu industrijsku proizvodnju. Uložena su ogromna materijalna sredstva ne samo u selekcionisanje i prozvodnju novih sorti, već i u poboljšanje kvaliteta podloga, proizvodnju semena za podloge, specijalnih đubriva za ishranu biljaka, zaštitinih sredstava protiv bolesti i štetočina, ambalaže za držanje i gajenje biljaka itd.

Od ove delatnosti živi danas veliki broj radnika, bilo kao proizvođači podloga, kalemova ili cvetova bilo kao prodavci ili aranžeri.
Ruža je i danas, kao i u davna vremena, još uvek jedan od najlepših ukrasnih cvetova u vrtu svakog domaćinstva bilo da je ono u selu ili gradu, a u svečanim danima i prilikama i u njihovom stanu - bilo kao zasađena ili gajena biljka bilo kao rezani cvet.

U sivilu savremenih, betonskih gradskih četvrti, na balkonima stanova gradskog stanovnika ruža predstavlja jedan od najvažnijih elemenata osveženja i njegove veze sa prirodom.


Vrste ruža

Čajno - hibridne ruže
To su jako složeni hibridi ruža i smatraju se za najplemenitije s obzirom na svoja svojstva. U razvoju predhodile su im tzv. ČAJNE, REMONTANTNE, pernetijanske, burbonske i druge grupe ruža koje su svojim naslednim osobinama uticale na formiranje osobina ČAJNO - HIBRIDNIH ruža. Ove re vode poreklo od R. Chinensis - odorata i ruža sa Bliskog istoka kao i evropskih ruža. Najpre su nazivane čajnim ružama jer je miris njihovog cveta podsećao na fini kineski čaj. Daljom hibridizacijom sa drugim grupama ruža kao što su bile remontantne i penetijanske, dobile su svoje današnje ime i osobine.

Osnovna zajednička osobina im je krupan, najčešće pojedinačan cvet sa mnogo (preko 25) latica, lepi krupni listovi, često veoma prijatan miris.

Ove ruže prvenstveno služe za dobijanje rezanog sveta imaju duge, prave, jake izbojke na vrhu kojih donose pojedinačan cvet. Visina žbuna je 50 - 150 cm. Potrebno im je zaštita u toku zime, da ne bi izmrzle. Osim toga služe kao soliterni ukras vrtova ljubitelja ruža.

Polianta hibridne ruže - mesečarske, mnogocvetne
Prethodna grupa ovih ruža zvala se POLIANTHA a dobijena je ukrštanjem dalekoistočne ruže R. MULTIFLORA (mnogocvetna) sa evropskim i bliskoistočnim ružama. I danas ruže POLIANTA krase mnoge parkove i vrtove.

Kasnije, ove ruže niskog rasta sitnih cvetova lepe boje, bez izražajnog mirisa a čiji su cvetovi u obliku štitastih mnogocvetnih cvasti, ukrštene su sa čajnim i čajno - hibridnim ružama. Od tada se ova grupa naziva POLIANTA - HIBRIDI. Dobile su krupnije polupune cvetove i nešto krupnije sjajno lišće. Ima ih mnogo sorti a upotrebljavaju se parkovima i vrtovima, kao njihov najlepši, stalno cvetajući cvetni ukras. Ove ruže nisu pogodne za rezanje cveta. Otporne su prema mrazu, u našim uslovima.

Floribunda ruže - buketuše
To su hibridi polianti dobijeni daljim ukrštanjem sa čajno - hibridnim ružama. Ove ruže donose cvetove u buketima, ali su oni po obliku i veličini veoma slični cvetovima čajno - hibridnih ruža. Nešto su više rastom, stalno i cvetaju. Lišće im je kao kod čajno hibridnih ruža. Buketuše se mogu koristiti kako za rezane cveta tako i za sadnju u parkovima i vrtovima. Otpornije su i više cvetaju od ruža iz ostalih grupa, a lepših su boja i krupnijeg cveta od polianta ruža. Otporne su prema niskim temperaturama.

Minijaturne - patuljaste (bengalske) ruže
Dosta malobrojna grupa u odnosu na ostale. Dobijena je od kineske patuljaste ruže. To su žbunići niski oko 25 cm. Sposobni su da rastu na balkonima i minijaturnim "stenovotim" i "japanskim" bašticama kao i u saksijama. Imaju budućnost kao ruže visoko urbanozovanih naselja zajedno sa ostalim sobnim i balkonskim cvećem. Koristi se za ivice, leje, saksije itd.

Ruže penjačice i puzavice
Prema načinu kako su dobijene ove ruže dele se na prave penjačice, koje su nastale hibridizacijom između R. WICHURAIANA i ružama iz navedenih grupa, zatim sa ružom Multiflora i drugim prirodnim penjačicama. Međusobno se dele na one koje samo jedanput cvetaju u sezoni (kraj maja do kraja juna) i na stalno cvetajuće. Drugi tip penjačice nastao je mutacijom čajno - hibridnih ili floribunda ruža i zovi se jednim imenom CLYMBING sportovi.
Sportovi ili mutanti nastaju prividno spontano, promenom naslednih osobina jednog jedinog pupoljka. Ovakve promene sve su češće kod modernih ruža koje su višestruki hibridi i u njima polako dolazi do različitih kombinacija hromozoma - nosioca naslednih osobina u ćelijskim jedrima. Vrlo često se ispoljava samo jedna osobina (dugi izbojci) a ostale osobine ostaju kao kod biljke na kojoj je "sport" nastao. Različitim uticajima (zračenje, hemikalije, temperatura i dr.) ovakve mutacione promene mogu se i veštački izazvati.
Mutacije imaju sve veći značaj u savremenoj genetici, pa i u selekciji ruža. Obično imaju sve osobine ruža od kojih su nastali samo se razlikuju svojim jako izdženim izbojcima. 2 - 3 metara. Koriste se ukrašavanje zidova zgrada, ograda, pregrada svetlećih tela i slično.


Sađenje ruža

Ruže, nisu veliki probirači u pogledu zemljišta ali to neznači da u zemljištu ne treba voditi računa. Lepe i zdrave ruže mogu obilno cvetati i biti zdrave i napredne samo na dobro pripremljenom pođubrenom, oceditom ali dovoljno vlažnom zemljištu i na zemljištu koje se redovno okopava.

Ružama najviše odgovaraju, sunčana do polusenovita i od vetra zaštićena mesta. Ne podnosi zasenu niti visok nivo podzemnih voda. Najbolje je sa pripremom zemljišta početi već krajem leta ili rano u jesen, na taj način što će se zemljište dobro i duboko (oko 40 cm) prekopati ili izriljati uz dodatak izgorelog stajskog đubriva i mineralnok PK fosfornog - (kalijumovog) đubriva. Đubriva se dodaju kao rezerve hrane u zemljištu bez obzira na njegovu plodnost.

Neposredno pred sadnju ruža, zemljište treba sitno isitniti, eventualno sa lakim ručnim valjkom povaljati. Kada je sve pripremljeno rupe za sadnju ne treba kopati duboko, dovoljno je da su oko 40 cm duboke i isto toliko široke (ukoliko zemljište prethodno nije moglo biti prekopano, rupe treba da za 20 cm budu dublje i šire). Nije dozvoljeno nikakvo dodavanje đubriva u rupu u sadnji jer to može izazvati truljenje korena (od staljnjaka) ili ožegline korena (od prejake koncentracije mineralnog đubriva).

Priprema sadnica
Priprema sadnica se sastoji iz orezivanja korena i nadzemnog dela (izbojaka). Pri pripremi korena odstranjuju se sve obolele žile oštećene se prekraćuju do zdravog dela, a zdrave skraćuju na 15 do 20 cm dužine. Orezivanje se vrši oštrim voćarskim makazama ili nožem i to tako da presek bude ravan prema zemlji. Nadzemni deo, pri jesenjoj sadnji orezuje se veoma malo, odnosno ukljanjaju se samo slabe i oštećene grane i grančice a glavno orezivanje se vrši u proleće. Prema tome, sadnice, zasađene u jesen i one koje se pripremaju za sadnju u proleće, orezuju se tako što se izbojci dobro prekrate. Jači se orezuju na tri do četiri okca (pupoljka), dok se slabiji prekraćuju sasvim nisko na dva okca.

Vreme i tehnika sađenja ruža
Ruže se mogu saditi samo za vreme mirovanja vegetacije i to najbolje u jesen po prestanku vegetacije od kraja Septembra do polovine Novembra ili u proleće čim prestane pojava prolećnih krajeva krajem marta. Kasnije sadnje nisu pogodne i treba ih izbegavati. Jesenjoj sadnji treba dati prednost nad prolećnom. Bez obzira na stanje vlažnosti zemljišta, posle sađenja treba izvršiti obilno zalivaneje. Posle upijanja vode, ostatak zemlje motikom i grabuljama pažljivo prigrnuti oko nadzemnog dela biljke sve dotle dok se oko nje ne stvori humka koja ravnomerno pokriva izbojke za najmanje 10 cm. U proleće zasađene biljke, takođe, se zagrću, ali nešto slabije. U svakom slučaju, zagrtanje je veoma važna mera i nikako je ne treba izostaviti. Ovako zagrnute ruže (zasađene u jesen) u proleće treba odgrnuti prilikom okopavanja i to postepeno od sredine marta do kraja aprila, dok se sadnice, zasađene u proleće isto tako postepeno odgrću na dvadeset do trideset dana posle sadnje. Najbolje je definitivno odgrtanje izvršiti za vreme oblačnog, kišovitog vremena.


Nega ruža

U prvoj godini posle sadnje najvažnije je obezbediti nesmetan razvoj i produktivnost ruža. Zbog toga se nezi sadnica mora pokloniti posebna pažnja. U tom pogledu posebno su važni:

1. okopavanje, plevljenje i navodnjavanje (u slučaju suše).

2. prihrajnivanje - rastvorom ili granulatom mineralnih lako rastvorljivih đubriva ili specijalnim đubrivima za ruže

3. zaštita od bolesti i štetočina.

Okopavanje, plevljenje i zalivanje
Zemljište oko ruža treba redovno okopavati i pleviti, kako ne bi bilo korova. Na ovaj način se čuva i vlaga u zemljištu. Ruže takođe treba oslobađati precvetalih cvetova i suvih grana, grančica i izbijaka. Izbojke koji nisu krenuli do kraja leta treba odseći do osnove. U slučaju suše treba obaviti i zalivanje a posle svakog zalivanja (kad se zemlja prosuši) izvršiti okopavanje zemlje oko sadnica.

Prihranjivanje ruža
Kao i sve druge biljke i ruže za svoje uspevanje traže dovoljno hranjivih materija. Međutim, kad se radi o prihranjivanju, mora se znati da je i preterivanje u ovom pogledu opasno. Ovo dolazi otuda što preterane količine hranjivih materija dovede do isuviše velike bujnosti a ova do drugih negativnih pojava, naročito pojava bolesti.
Podsećamo da smo pre sadnje u formi osnovnog đubrenja, dodali zemljištu organsko đubrivo (stajnjak) i osnovno (mineralno) đubrivo. To je dovoljno za ruže u sledeće dve godine. U slučaju da je zemljište srednje plodnosti najbolje je u prvoj godini uzdržati se od svake dalje intervencije prihranjivanjima. Za slučaj da je zemljište peskovito i siromašno, treba u maju, pošto su ruže krenule, dodati pre navodnjavaja azot i to ravnomernim posipanjem po celoj površini. Neposredno na bokore ruže ne sme se posipati, jer ih to može oštetiti. Ovo prihranjivanje azotom dovoljno je za celu godinu. Sredinom jula treba obaviti jedno prskanje lišća nekim folijarnim đubrivom. Ovo sredstvo pored osnovnih elemenata NPK sadrži i najvažnije mikroelemente i biljne hormone koji pomažu biljkama da bolje usvajaju hranjivo iz zemljišta.

Krajem jula treba još jednom pođubriti nekim lako rastvorljivim kalijumovim đubrivom koje će pomoći odrvenjavanje izbojaka i time uticati na bolje prezimljavanje ruža.

Zaštita ruža od bolesti i štetočina
Kao i sve druge biljke, ruža ima mnogo neprijatelja. Mnogi od njih mogu prouzrokovati i propadanje celog ružinog žbunja. Bolesti ruža u većini slučajeva u većini slučajeva izazivaju razne gljive. One napadaju gotovo isključivo nadzemne delove ruža. Ako se pretera u upotrebi azotnih đubriva, ruže postaju osetljive na gljivične infekcije, jer im je tkivo meko i nežno. Zbog toga je važno uravnoteženo đubrenje. Vremenske prilike, takođe mogu stvoriti uslove za razvoj mnogih gljivičnih obolenja. Pored gljivičnih bolesti postoje i virusni, odnosno bakterijski uzroci bolesti ruža. Kod bakterijskih i virusnih bolesti nemamo zaštitna sredstva. Obolele jednike treba uništiti.
Postoje razne štetočine koje napadaju koren, izbojke i listove ruža. Uklanjanje štetočina se vrši pomoću raznih preparata koji se mogu pribaviti u poljoprivrednim apotekama.


Gajenje ruža u stanu

Pored gajenja u bašti - vrtu, ruža se može gajiti i u sobama - kraj prozora, na balkonima i na terasama. Najvažniji uslov je: što više svetlosti. To ne znači da ruže mogu po ceo dan biti izložene neposredno osunčavanju. Pored svetlosti potrebna je i svežina - kretanje vazduha, a zemlja nikada ne sme da bude osušena. Sudovi u kojima su ruže zasađene nesmeju biti pregrejane. Sve ovo lako je postići uz malo truda i ljubavi prema ovom poslu.

Ruže na balkonima
Postoje sorte ruža malog rasta koje su idealne za gajenje u sudovima. Ruže koje želimo da gajimo u saksijama obavezno kalemimo na podlogu koja je sposobna da se prilagodi malom prostoru a da istovremeno dobro hrani plemku. Najbolja podloga za balkonsku ružu je Rosa multiflora jer ima plitak i jako razgranat koren, koji dobro koristi i najmanji prostor. Da se koren ne bi u prethodnom uzgoju prethodno razvio najbolje je ruže namenjene gajenju u loncima od početka odgajati i kalemiti u malim plastičnim ili drugim saksijama tzv. "kontejnerima". Ovakve ruže presađuju se sa busenom i odlično se više godina razvijaju.

Ruža u sobi
Ako želimo da imamo rascvetale ruže u sobi, za to je potrebno da prethodne godine zasadimo u saksiju prečnika od 12 do 14 cm sadnicu okalemljne ruže najbolje je izabrati one manje bujnosti (minijaturne, floribunde, polijanta hibrid). Tako zasađenu ružu negujemo u toku godine na dobro osunčanom mestu u kućnom vrtu ili na terasi. Samu saksiju dobro je ukopati u zemlju ili sanduk za cveće sve do ivice, da se sama zemlja ne bi u toku leta suviše zagrevala. Od 15. januara izvadimo saksiju sa ružom, očistimo je, i orežemo na dva - tri okca svaki izbojak i držimo je najpre 10 dana u prohladnom predsoblju da se prilagodi višljoj temperaturi. Nije važno da u ovom periodu bude osvetljena. Posle tog roka prilagođavanja može se uneti u prostoriju gde je temperatura oko 16°C do 18°C, na osvetljeno mesto, gde će ruža krenuti. Površinu saksije prekriti slojem treseta debljine oko 1 cm i stalno održavati vlagu. Može se izvršiti prihranjivanje rastvorom flovita, cvetala ili nekog drugog sredstva za prihranjivanje cveća. Treba paziti na propisanu koncentraciju. Kada su novi izdanci ruže dostigli veličinu od 10 do 15 cm, pojaviće se na njihovom vrhu začetak cvetnog pupoljka, sada je možemo doneti u sobu na stalno mesto, gde će doneti prvi cvet.

Ružu u sobi možemo održati sve do kraja juna, dokle će doneti barem po dva cveta. Ako želimo dobiti cvet u tačno određeno vreme (za dan žena), onda proces forsiranja mora početi već u drugoj polovini decembra.

Krajem juna, kada soba bude puna rezanog cveća iz slobodnog uzgoja, najbolje je da se saksijske ruže ponovo orežu na tri - četiri petolista i iznesu u vrt ili na terasu i dalje gaje kao i prethodne godine. Kod iznošenja treba paziti da ne dođe do ožegotina od sunca. Najpre je treba deset do petnaest dana držati u hladovini, a posle je ukopati zajedno sa saksijom na neko lepo sunčano mesto. Na ovaj način, saksijske ruže se mogu održati u dobroj kondiciji više godina. Svake treće godine, dobro je, zajedno sa busenom presaditi ružu u malo veću saksiju. Posle drugog ili trećeg presađivanja ostaviti ružu još nekoliko godina u poslednjoj saksiji. Ove ruže treba stalno štititi od bolesti i štetočina a zalivati i prihranjivati samo u toku vegetacije.

Na ovaj način sobna ruža uspeva u sobi punih 10 godina kada postaje razvijenija, saksija joj je tesna, a produktivnost manja. Ovakvu ružu jednog proleća (u martu) pažljivo zajedno sa busenom, treba izvaditi iz saksije i posaditi u vrtnu kolekciju, gde će ona, oslobođena stege doživeti novu mladost i cvetati još dugo godina.


Divlje ruže
Kod nas su najrasprostranjenije ruže iz grupe Canina, kojih ima više formi. Sve imaju lepe jednostavne svetlo ružičaste cvetove sa pet latica, koji prijatno mirišu. Cvetaju tokom juna, a u Septembru - Oktobru bogato rode crvenim šipcima, koji prestavljaju lep ukras jesenjeg i zimskog pejzaža, a istovremeno su izvanredna sirovina za vitaminsku hranu i lekove.
Značaj tzv. divljih ruža je veoma velik. Za gajenje plemenitih ruža najvažnije je koju ćemo divlju ružu odabrati kao podlogu na koju ćemo je kalemiti. Gledano sa ovog aspekta mi smo već o tome rekli ono najvažnije: podloga je ta koja treba da nam iznese, hrani i gaji plemenitu ružu u određenim, ne uvek najpovoljnijim zemljišnjim i klimatskim uslovima. Zbog toga pravilan izbor "divlje ruže" za podlogu predstavlja osnovu za uspešno gajenje plemenitih ruža.
Mnoge od njih imaju izvanredno dobre plodove, bogate vitaminima i šećerom, hranjive i lekovite. Sađene masovno na podesnim mestima, na ivicama šuma, proplancima, u pejsažnim parkovima, duž puteva, železničkih pruga u usecima i nasipima radi vezivanja zemljišta - bez ikakvog gajenja mogu da donesu značajnu ekonomsku korsit a istovremeno da predstvaljaju izvanredno lep i nezamenljiv elemenat drvenaste flore, velike bujnosti, u proleće i rano leto prekriven belim, ružičastim ili crvenim cvetovima a u jesen prepun koralnih i crvenih dragocenih plodova.

Za ove svrhe primenjuju se najčešće:

* Rosa Canina L. i njeni mnogobrojni varijeteti. Ova ruža je u našim klimatskim uslovima najprilagođenija svim klimatskim i zemljišnim uticajima. Bujna je i uspravna, pogodna za velike masive i ograde. Svake godine obilno cveta u Maju i plod donosi u Septembru.

* Rosa Rubiginosa (Eglanterija L.) ima svetlo crvene cvetove i zdrave složene listove koji kada se rastrljaju, mirišu na jabuku. Po svojim osobinama slična je prethodnoj ali bolje podnosi sušu i zagađen vazduh.

* Rosa Pendulina (Alpina L.) jedna je od retkih ruža koja dobro raste i u senci, pa se može koristiti za gajenje u uslovima senke visokog drveća, planinskih kosina, severne ivice nasipa ili gde god nema dovoljno sunca. Ima mnogo formi i varijeteta.

* Rosa Multiflora je poreklom iz Japana i Koreje. To je prirodna penjačica od koje su nastale mnoge plemenite ruže. Pored toga što se koristi kao podloga, odlična je na kiselim i ispranim zemljištima za vezivanje tla. Ima površinski i moćan korenov sistem. Izvanredno je bujna i dekorativna.

* Rosa Rugosa poreklom je iz severnositočne Azije. Svojim interesantnim oblikom i lišćem kao i lepim krupnim cvetovima razne boje, svojom otpornošću na mrazeve i malom izbirljivošću na zemljište, prestavlja idalnu ružu za pejsažna rešenja. U jesen se, pre opadanja lišće oboji najlepšom žutom bojom. Plodovi su joj krupni i lepe crvene boje.

Mnogi varijeteti divljih ruža, svojom jednostavnom izvornom lepotom osvojili su simpatije ljubitelja ruža. Osim ruže Canina, samoniklo rastu u našoj zemlji još i ruže: R. Alpina, R. Sempervirens, R. Cordifolia, R. Glauca, R. Gallica, R. Inodora, R. Majalis, R. Marginata, R. Obtusifolia, R. Pendulina, R. Villosa, R. Alba i dr.


Ruže kao poklon

Ako nekome želite na poseban način da iskažete svoju radost, prijateljstvo, ljubav, saosećanje, ako želite da podvučete, ulepšate nečiji uspeh, značajan dan - jubilej ili uspomenu, kada nemate i kada ne postoje reči da do kraja izrazite svoje osećanje - cveće kao poklon govoriće umesto Vas i za Vas. Poklonjeno cveće Vas reprezentuje u očima osobe ili kruga ljudi kojima ste ga doneli ili poslali.

Pokloniti nekome cveće znači dati mu najveći kompliment, najveće simpatije, čak iskazati ljubav i vernost, a u svakom slučaju veoma izraženo i naglašeno poštovanje.

Poklonjeno cveće, tumači i simbolizuje mnoga najlepša osećanja prema prijateljima i poznanicima, pa čak i ličnostima koje ne poznajemo lično ali smo njihovi poštovaoci (glumci, pevači i uopšte umetnici npr.).

Pogrešno bi bilo i to ne treba dozvoliti, da se u nekim slučajevima poklonjenom cveću daju atributi vesnika negativnih osećanja, kao što su: zavist, ljubomora, mržnja...mada, istini za volju, ima i takvih tumačenja. Na sreću njih je sve manje. Treba ih ignorisati, ne obazirati se na njih.

Ruža, kao cvet, oduvek je prisutna podjednako na najvećim i raskošnim svetkovinama i slavljima kao i na skromnim veseljima. Ona podjednako verno uspeva da izrazi pobedu, slavu, sjaj i raskoš kao i skromnu svečanost ili tugu. Prisutna je kao uspomena, a zna da izrazi tihu radost i sreću dvoje mladih koji se vole.

Tolika paleta ljudskih osećanja od sveg cveća svojstvena je jedino ružinom cvetu.

Odsečena grančica ruže - služi nam u jednu jedinu plemenitu svrhu: da bude poklonjena - da pričini ili uveća radost ili da uteši, ublaži bol.

Ne postoje nikakvi kalupi i klišei. Ruže možete poklanjati u svakoj prilici i bez ikakvog posebnog povoda i nikada nećete pogrešiti.

Razmnožavanje cveća

Presađivanje biljčica u saksije

Pikirane biljčice rastu sporo dok se ne užile. Ali čim dobiju treći ili četvrti listić počinju sve brže da se razvijaju, pa ih treba ili ponovo na nešto veće rastojanje pikirati (na primer begonije, gloksinije, kalceolarije, primule i cinerarije) ili svaku biljčicu posebno posaditi u saksijicu.
Mnogi greše što za ovako malu biljčicu uzimaju preveliku saksiju. Zbog toga se zemlja koja nije nadohvat sitnim žilicama od suvišne vlage pokvari, ukisne, pa onda cela biljka propadne. Za prvo presađivanje treba uzeti najmanje saksijice za cveće, čiji gornji otvor treba da ima u prečniku 6 ili 7 cm.
Prilikom kasnijeg presađivanja uzimaju se prema potrebi sve veće saksije. Biljku treba izvaditi sa korenom i grumenom zemlje i to tako što se ona potkopa prstom ili rakljastim štapićem i onda podigne. U pripremljenu saksijicu stavi se na dno, nad rupicom, crepčić od lomljenih saksija, a zatim, od prilike do jedne trećine saksije stavi se zemlja, prema veličini rasada. Biljka se postavlja tako da joj žilice budu u što pogodnijem položaju, pa se oko njih sipa rastresita i umereno vlažna zemlja. Saksijicu češće prodrmati da bi se zemlja između i oko žilica što bolje slegla i najzad zemlju prstima oko samog struka biljke dobro pritisnuti.


Ne može se tačno reći kad treba biljku presaditi u veću saksiju. Za svaku biljku pojedinačno to se može lako utvrditi, ako se pregleda da li su joj žilice kroz zemlju prorasle. Ovakva biljka presađuje se zajedno sa grumenom zemlje. Posle presađivanja biljku dobro zaliti da voda procuri kroz rupicu na dnu saksije. Kad se na površini zemlje uhvati pokorica treba je češće zašiljenim drvetom sasvim plitko prekopati.

Tako odgajene biljke treba još nekoliko puta presaditi. Biljke koje se žbunasto razvijaju kao minđušice, muškatle, petunije i druge - potrebno je pincirati, tj. otkinuti vršak mlade biljke da bi se prisilili ostali najviši pupovi na življe teranje izdanaka. Vršak se ne sme otkinuti mladoj palmi, fikusu, cinerariji i sličnom bilju koje se ne razgranjava.

Razmnožavanje cveća semenom
Za setvu semenom uzimaju se saksije ili široki i plitki sudovi od zemlje, činijice, ili drveni sandići oko 6 do 8 cm visoki. Ovi sudovi moraju imati na dnu dovoljan broj rupica u međusobnoj udaljenosti od 10 do 15 cm za oticanje vode. Dno sudova se pokriva crepčićima razlupanih saksija ili šljunkom, pa se na to naspe sloj zemlje debljine 5 do 7 cm. Ivica sudova ili sandučića treba da bude 1 cm iznad površine zemlje. Za setvu treba pripremiti što rastresitiju humusnu zemlju. Najbolja je sasvim pregorela listovka izmešana sa peskom. Za sitno seme uzima se fino prosejani pesak, izmešan sa nešto listovke. Za krupno seme kome je potrebno duže vremena za klijanje (na primer seme palme) uzima se fina drvena strugotina. Zemlja treba da bude umereno vlažna, a njena površina ravna. Krupno seme se stavlja u zemlju pojedinačno u podjednakom razmaku. Sitno seme (begonija, cinerarija, kalanhoja, gloksinija) izmeša se prethodno sa sitnim peskom, da bi se lakše u podjednakom razmaku moglo posejati. Zasejana površina se pokrije staklenom pločicom i malo pritisne da seme bolje prilegne uz zemlju. Potom se zasejana površina prekrije sitnom zemljom u sloju dovoljnim da se prekrije seme. Sićušno seme se ne pokriva zemljom već se samo dašcicom ili staklenom pločom priljubi uza zemlju.

Posejano seme zaliva se mlakom vodom i pokriva staklenom pločom da vlaga ne ispari. Ali ovde treba biti veoma obraziv, jer bi jak mlaz vode mogao da istera seme iz sudova u koje je posejano. Takođe treba voditi računa da zemlja ima ujednačenu vlagu, da se klice ne bi osušile.

Sem vlage, za klijanje je potrebna i toplota, zbog čega se sudovi - sandučići sa zasejanim semenom moraju držati na mestu gde je stalna toplota oko 15 do 18°C. Za vreme klijanja, pa i kasnije, mlade biljčice treba redovno prskati, zasenjivati, tj. štititi od jakog sunca običnim tankim papirom.

Najbolje je cveće zalivati finom rosilicom i to uvek samo mlakom vodom. Zasejano seme se provetrava, tj. staklo se dva do tri puta dnevno podiže da se ne bi na usevu uhvatila plesan, kojoj prija stalna vlažna toplota pod staklom. Ako se primeti najmanja plesan, odmah je treba odstraniti i na kratko vrema ukloniti staklo.

Čim se primeti da je seme počelo da niče uklanja se staklo i rasad se orosi. Mlade biljčice ne treba dugo ostavljati u sudu gde su iznikle iz semena, jer bi mogle da istrule, već kada se malo bolje ožile i porastu presađuju se u druge sudove, u svežu zemlju i to u nešto većem razmaku, da bi svaka biljčica mogla da se razvija i napreduje.

Biljčica se mora malo dublje zasaditi, do prvog listića, u razmaku od 1, 2 pa i 3 cm, što zavisi od vrste i veličine biljke. Presađene - pikirane biljčice dobro se zaliju mlakom vodom pomoću rosilice, stave na dovoljno svetlo mesto, ali ne i na sunce, od kojeg treba biljčice zaklanjati običnim belim papirom. Dalja briga je da zemlja bude stalno i ravnomerno vlažna i da se, s vremena na vreme (jedanput nedeljno), površina između biljčica prekopa štapićem, što omogućava prolazak vazduha i sprečava stvaranje plesni.

Razmnožavanje lišćem
Na ovaj način mogu se razmnožavati begonija reks, afrička ljubičica, gesnerije, kalanhoje i druge biljke. Od begonija reks se uzima nešto stariji čvršći list na kome se šiljastim nožem preseku žilice - nervi tamo gde se razgranjavaju.
List se položi na pesak tako da ga dodiruje celom svojom površinom sa donje strane. Da bi bolje prilegao, pričvršćuje se drvenim klincima ili kamenčićima. Pesak treba da je stalno umereno vlažan, a list treba češće orositi. Temperatura mora biti 25°C do 28°C a vazduh vlažan. Ako se pojave znaci truljenja treba odmah natrule delove iseći.
Od afričkih ljubičica, gesnerije, kalanhoje i peperomije uzimaju se dobro razvijeni čvrsti listovi sa malim delom peteljke, zasađuju u čist pesak ili vlažnu peskovitu zemlju u saksiju za cveće veličine 10×10 cm, dobro zaliju i pokriju staklenom teglom.
U takvu saksiju mogu se zasaditi 8 do 10 komada lisnih reznica. Na dnu lisne peteljke razviće se za 4 do 5 nedelja više malih biljaka. Kada one dovoljno porastu sade se u male saksije sa listovkom izmešanom sa dosta peska, pa postepeno presađuju u sve veće saksije i dalje neguju kao biljčice od semena.


Razmnožavanje markotiranjem
Markotiranjem se razmnožavaju velike biljke kao na primer, stari fikus koji je odrastao previsoko i izgubio donje listove, te tako postao neugledan. Odabran lep i zdrav izdanak se na željenoj visini oštrim nožem zaseče (kao pri povijanju), načini fišek od tanjeg kartona i napuni zemljom pomešanom sa peskom ili vlažnom mahovinom i dobro se uveže oko izdanka. Zemlju ili mahovinu treba držati stalno u vlažnom stanju. Kad se posle nekoliko meseci na zasečenom mestu pojavi u vlažnoj zemlji ili mahovini dosta žila, izdanak se preseče oštrim nožem i zasadi u saksiju sa dobro pripremljenom zemljom.

Razmnožavanje reznicom - pelcerom
Sobne biljke se najlakše razmnožavaju reznicama - pelcerima (izbojem - izdankom). Ako se ovo razmnožavanje obavlja u stanu, onda je najpogodnije vreme za ovaj rad od polovine februara do polovine marta.

Reznica je oko 6 do 10 cm dugačak deo odsečen od godišnjeg izdanka zajedno sa 3 do 3, pa i više listića. Najbolje su reznice odsečene sa rastućih vršaka biljke. Skoro sve sobne biljke mogu razviti žilice samo na onim mestima svojih izdanaka gde su im pupovi. Neke reznice odmah po odvajanju od matičnjaka zabodu se u pesak ili zemlju, ali je pravilo da se najpre donja dva listića iseku do pola, a ne da se zakidaju, a presek koji će doći u pesak ili zemlju treba da bude 1 do 2 mm ispod jednog pupa - okca.

Ovako pripremljene reznice minđušice, muškatle, lisnih kaktusa, hrizantema, tradeskancija i drugog sobnog bilja užiljavaju se brzo i lako, naročito u proleće, jer je tada biljka puna soka, a nije ni prevelika vrućina.

Reznice sadimo u pesak, peskovitu zemlju ili treset sa dosta peska. Pesak mora biti rečni, očišćen od gline, ne puno sitnozrnast, a zemlja da je porozna, da bi do podzemnog dela reznice moglo dospeti dovoljno vazduha.

Treba paziti da je posuda koja se prilikom razmnožavanja upotrebljava čista i prethodno oprana u vreloj vodi.

Ako se u saksiju ili sanduče sadi više reznica zajedno, mora se voditi računa da bude dovoljno razdaljine da se međusobno ne dodiruju.

Zasađene reznice se dobro zaliju, onda se smeste na toplo i svetlo mesto, ali da ne budu izložene direktno jakom suncu. Ako je potrebno mogu se zakloniti običnim tankim papirom. Mora se voditi računa da se pesak sasvim ne osuši, jer reznice mogu propasti. Ali ni prevelika vlaga reznicama ne prija, jer onda lako trule.

Posle 20 do 25 dana (zavisi od vrste cveća) reznice se užile, a to se lako vidi po njihovom izgledu.

Kad reznice dovoljno ojačaju presađuju se pojadinačno u saksijice napunjene dobrom zemljom izmešanom sa dosta peska, dobro zaliju i stavljaju na dovoljno svetlo mesto i dalje neguju kao odrasle biljke.

Reznice nekih biljaka veoma se dobro užiljavaju i u čistoj vodi (lijanderi, fikusi, tradeskancije, bambusi i mnoge druge). One se stavljaju u bocu napunjenu vodom do tri četvrtine i smeštaju u prostoriju gde je stalna temperatura 16 do 18°C. Kad se užile stavljaju se u odgovarajuću zemlju.

Kaktusi se razmnožavaju obično izdancima koji se otkidaju od odrasle biljke i izravnjavaju oštrim nožem. Ozleđen deo izdanka pospe se prašinom od drvenog uglja, ostavlje se nekoliko dana da se ožiljak sasuši a zatim se zasadi u pesak ili peskovitu zemlju. U početku se malo zaliva.