Gajenje saksijskog cveća

Životni uslovi biljke
Cveće i druge ukrasne biljke mogu se sa uspehom gajiti u stanu samo ako im se omoguće povoljni životni uslovi, tj. ako im se obezbedi u optimalnoj meri sve ono što im je neophodno za život: dovoljno sunčane svetlosti i toplote, vode, vazduha i zemlje odgovarajućih hemijskih i fizičkih osobina.

Sunčana svetlost je najvažniji životni faktor za svaku biljku. Ona utiče na stvaranje hlorofila (biljnog zelenila). Ako svetlosti nema, dolazi do etioliranja biljke tj. gubljenja zelenila. Životni proces hranjenja biljke, tj. primanje rastvorenih hranjivih sastojaka iz zemlje i stvaranje skroba u lišću uz pomoć hlorofila, može se odvijati samo u prisustvu svetla. Zato bez svetlosti biljka ne može uspevati. U takvim uslovima biljka će kroz nekoliko dana izgubiti svoju zelenu boju, požuteće i na kraju uginuti.

Svetlo utiče i na brzinu razvitka biljke. Da bi biljke u stanu bujno rasle i napredovale, treba ih smestiti na najsvetlije mesto u sobi, a po mogućstvu staviti uz sam prozor. Ali na žalost to se ne može uvek.

Toplota je vegetacioni faktor, od koga u velikoj meri zavisi intenzitet porasta i razvića biljaka i svi fiziološki procesi kao što su: klijanje, cvetanje, oplođenje, dozrevanje itd. Svaka promena toplote ima jak uticaj na biljku. Pri tome su podjednako štetne suviše niske kao i suviše visoke temperature. Jače zahlađenje izaziva poremećaj u rastu i razvitku pa i uginuće biljaka. Visoka temperatura, izaziva gubitak vode, pa se radi toga smanjuje pritisak (turgor) u ćelijama i biljka vene. Takva se biljka posle teško oporavlja, pa često ugine.

Ukrasne biljke mogu se podeliti na dve veće grupe: na biljke koje treba držati u toplom (oko 18°C) i na one koje mogu podneti hladnije prostorije (oko +5°C do 8°C). Biljke se donekle mogu prilagoditi manjim promenama temperature, ako nije velika razlika između najviše i najniže i ako promene nisu prenagle.

Biljke u stanu zimi treba zaštititi od hladnog strujanja vazduha koji ulazi u prostoriju pri prozračivanju, od promaje i jačeg rashlađivanja prostorija noću. Razlike od nekoliko stepeni one bez štete podnose. Za ljubitelje cveća važno je da znaju, koje biljke treba držati u toploj, a koje mogu prezimiti i u nezagrejanoj prostoriji - pod uslovom da ni tu temperatura ne pada do tačke mržnjenja.

Voda je neophodna svakoj biljci. Ona je veoma važan faktor u gajenju cveća u stanu. Voda omogućava biljkama da u vidu rastvora uzimaju iz zemlje sve neophodne mineralne materije. U vodi rastvorene mineralne soli, koje korenova mreža usisava, dižu se kroz stabljiku do lišća, u kom se od mineralnih sastojaka stvara organska hrana.

Voda takođe omogućava i kretanje sokova i prenošenje organskih materija stvorenih u lišću u sve delove biljke. Voda snabdeva biljke i kiseonikom koji im je neophodan za izgrađivanje organskih materija i regulisanje toplote. Voda uslovljava klijanje i nicanje semena, a zatim omogućuje rast i razviće biljaka.

Biljke gajene u stanu obično se zalivaju vodom iz vodovoda. Međutim ta voda je mahom tvrda, jer u njoj ima dosta kreča, koji ne prija mnogim biljkama, kao na primer , azalejama, hortenzijama, primulama i mnogim drugim. Zato ove biljke treba zalivati mekom vodom, najbolje kišnicom, a ako ovakve vode nemamo treba uzeti ustajalu vodu u kojoj se kreč već slegao.

Treba istaći da je kišnica idealna za zalivanje cveća, pa je treba ako je to ikako moguće, skupljati i čuvati, najbolje u zamračenoj prostoriji da se u njo ne bi stvarale alge. Vazduh je biljkama takođe neophodan za život.

Kao i svako živo biće, biljka diše, a zato joj je neophodan kiseonik iz vazduha. Pored toga, biljka preko majušnih pora na lišću uzima iz vazduha i ugljen-dioksid. Vlaga vazduha je isto tako značajan faktor za uspešno gajenje cveća u stanu. Međutim biljkama u stanu nije uvek lako stvoriti vlažan vazduh, naročito zimi u prostorijama koje se zagrevaju.

Biljke preosetljive na veću toplotu i suv vazduh, kao amarilis, ciklame, cinerarije, primule i druge, treba smestiti u manje zagrejanu sobu, u kojoj je temperatura 8°C do 10°C.

Ali ako se ove biljke ipak žele držati u toploj sobi potrebno je postupiti ovako: u nešto veću podlošku, u koju je stavljena saksija sa cvećem, treba naliti vode. U podlošku sa vodom treba staviti manju tacnu obrnuto, tako da saksija ne stoji direktno u vodi. Voda se polagano isparava i stvara oko biljke uvek potrebnu vlagu. Pored toga, biljke treba po nekoliko puta dnevno orositi finim kapljicama ustajale vode.

Gajenje saksijskog cveća
Cveće i druge ukrasne biljke koje gajimo u stanu, kao i ostala živa bića, imaju svoj životni put; rađaju se, razvijaju i rastu, razmnožavaju i na kraju uginu. Ali, da bi jedna jedinka prešla ceo taj životni put neophodni su određeni životni uslovi. Veština gajenja biljaka se u stvari i sastoji u tome da se biljkama stvore povoljni životni uslovi, jer će samo u tom slučaju one biti u mogućnosti da se nesmetano razvijaju i u punoj meri ispolje one svoje osobine zbog kojih se i gaje. Zato je neophodno upoznati se bar u kratkim crtama sa građom, životnim osobinama i zahtevima biljaka u odnosu na klimatske, zemljišne i druge uslove sredine u kojoj biljke žive.

GRAĐA BILJKE:

Sva živa bića, pa i biljke izgrađene su od vrlo sitnih ćelija. Za razliku od nižih biljaka, telo viših biljaka (u koje spada i cveće i sve ukrasne biljke koje gajimo u stanu) sagrađeno je od ogromnog broja ćelija raznih vrsta. Ćelije se međusobno razlikuju kako po obliku i spoljnjoj građi tako i po funkcijama u biljnom organizmu. Ćelije istih vrsta često su povezane međusobno i grade određena tkiva, kao što su: tvorno tkivo, kožno tkivo, sprovodno tkivo, tkivo za ishranu i mehaničko tkivo. Delovi biljke koji imaju neku samostalnu funkciju nazivaju se organima. Takvi organi su koren, stablo, list i organi za razmnožavanje.

Koren ima dvostruku ulogu u životu biljaka: služi za učvršćivanje biljke za podlogu, zemlju, a istovremeno putem svojih finih žilica (korenove dlačice) upija iz zemljišta vodu i u njoj rastvorene mineralne materije i tako snabdeva biljku neophodnim hranjivim sastojcima. Pored ovih osnovnih zadataka kod nekih biljaka koren služi i za nagomilavanje rezervne hrane. Začetak korena nalazi se još u klici semena. Prilikom klijanja semena izbija izbija i korenjak, koji zatim raste, razvija se i tako osposobljava za vršenje svojih funkcija... Pored korena koji se razvija iz klicinog korena, kod nekih biljaka koren se stvara i iz drugih organa: grana, lišća, podzemnog stabla, lozice itd. Takvi korenovi nazivaju se adventivnim.

Stablo ima zadatak da stvara i nosi nadzemne organe biljke (grane i grančice, lišće, cvetove i plodove) i da sprovodi do lišća vodu sa rastvorenim mineralnim sastojcima, a iz lišća organske materije u koren i druge organe. Sem toga stablo kod nekih biljaka služi i kao ostava rezervne biljne hrane, a kod drugih i za razmnožavanje.

Podzemno stablo imaju višegodišnje biljke. Podzemno stablo može biti u obliku krtole (georgina, kana), rizoma (perunika) ili lukovice (zumbul, lala, amarilis). Kod ovih biljaka voda sa rastvorenim mineralnim sastojcima, koju usisavaju korenove dlačice, ide preko podzemnog stabla direktno u lišće.

Lišće služi za stvaranje hranjivih materija, za disanje biljaka, za isparavanje suvišne vode i cirkulaciju gasova. Pored toga, kod nekih biljaka (kod begonija) lišće služi i kao organ bespolnog, vegetativnog razmnožavanja. Od svih ovih funkcija najznačajnija je ona koju lišće ima u ishrani biljaka. Od ugljen-dioksida koji lišće uzima direktno iz vazduha i od rastvorenih mineralnih materija koje šalje koren - u lišću se , uz pomoć biljnog zelenila (hlorofil), sunčane svetlosti i toplote, stvaraju razne manje ili više složene organske materije, kao što su šećeri, skrob, belančevine i biljne masti. Tako nastale organske materije predstavljaju gotovu biljnu ishranu i ona se iz lišća raznosi u sve ćelije biljaka i služi za izgradnju svih tkiva i organa. Proces stvaranja organskih materija u lišću naziva se fotosinteza, jer se obavlja uz pomoć sunčane svetlosti. Zato bez dovoljno sunčane svetlosti biljka ne može uspevati i pravilno napredovati.

Cvet je organ polnog razmnožavanja biljaka. Kao rezultat oplođavanja razvija se plod i seme kao nosilac novog života sa zadatkom održavanja vrste.

Seme biljaka sastoji se od semene opne, hranjivih materija i klice. Već na klici semena mogu se raspoznati svi osnovni organi buduće biljke: korenak, stabalšce i listići. Pod povoljnim uslovima vlage i toplote seme bubri i proklija. Blagodareći rezervnoj hrani u semenki, klica počinje da se razvija i raste. Pri tome klicin korenak raste u pravcu zemljine teže, na niže, a stabalce u suprotnom pravcu naviše, dok ne izbije na površinu zemlje. Kad biljčica u dovoljnoj meri razvije svoje organe - koren i nadzemne organe i ovi se osposobe da obavljaju funkcije koje su im namenjene, onda otpočinje samostalan život.

Kako postupati sa cvećem
Ljubitelji cveća koji ga gaje u svom stanu veoma često čine krupne greške, a pri tome su čak uvereni da rade sve kako je najbolje. Mnoge su ciklame, primule, begonije, fikusi i druge biljke, na primer uginule od prevelike ''pažnje'' svog neumešnog vlasnika. Osnovna i najčešća greška je neumerenost, u prvom redu u zalivanju. Posledice ovog pogađaju najteže sobno saksijsko cveće, koje je potpuno zavisno od ljudi.

Leti kada su biljke u punoj vegetaciji, kad nastanu vrućine i suv vazduh, cveće u sobi u mnogim slučajevima dobija premalo vode. Ukućanima je takođe vrućina, pa su malo i lenji, a onda dolaze i godišnji odmori, a tada se prozori zatvaraju, spuštaju roletne i odlaze na duže vreme od kuće. Ako je cveće na balkonu ili terasi - ko bi baš za vreme najveće žege izašao i brinuo se za njega? Ljudi se onda teše time da su biljke u prirodi izložene i gorim prilikama, pa im se ipak ništa ne dogodi. Ali ne treba nikad zaboraviti da je gajenje cveća u saksiji veštački i nasilan metod. Zato se ne treba čuditi ako biljka u sobi, i pored sve ''pažnje'', nije htela da napreduje, a kad se izbaci napolje, ona se tamo posle izvesnog vremena oporavi i veselo raste. To samo znači da je ova biljka u prirodi naišla na pogodnije uslove za svoj razvoj od onih koje je imala u sobi.

Zimi se ide u drugu krajnost. Napolju je ružno i hladno vreme, ljudi su mnogo više kod kuće i tada izražavaju nežnost prema svom cveću putem prekomernog zalivanja. Međutim mnogim biljkama zimi je potrebno mirovanje, pa ne mogu da troše onoliko vode koliko dobijaju, zbog čega počinju da im trule žilice. Velika toplota izaziva bujan rast, ali su mlade grančice i lišće krti zbog nedostatka dovoljne svetlosti i svežeg vazduha, pa nisu otporni na razne štetočine i bolesti.

Biljke su živa bića i sa njima se ne sme postupati kao sa nekom mašinom. Jer među biljkama ima znatnih razlika, kako individualnih, tako i u pogledu vrste i sorte i na to se mora bezuslovno obratiti pažnja. Biljka se neće nikad pridržavati tačno određenih pravila, već se pravila moraju podešavati prema njima, prema njihovoj prirodi. A da bi cveću, u skladu sa njihovom prirodom, pružili pravilnu negu tokom zime, treba se pridržavati sledećih pravila:

1. Odvojiti sve sobno cveće u dve grupe: na cveće koje ne podnosi preko zime velike temperature i na cveće koje takve temperature podnose. Za hladne odnosno mlake prostorije su većina kaktusa, araukarija, sanseverija, ciklame, primule i amarilisi; za tople sobe su razne begonije, afričke ljubičice, asparagusi, filadendroni, palme i fikusi.

2. I u toploj i u hladnoj prostoriji biljkama je potrebno što više svetlosti i dovoljno svežeg vazduha. To važi i za podrume u kojima prezimljavaju olijanderi, hortenzije, minđušice i druge slične vrste.

3. Promaja i nagla promena temperature škodi biljkama. Zato nije dobro da saksije sa cvećem stoje direktno na dasci ispred prozora gde uvek struji hladan vazduh. Prilikom provetravanja odmaknuti stalak sa cvećem od prozora ili ga pokriti papirom.

4. Cveće se ne sme stavljati u plizini peći ili radijatora.

5. Ne treba biljku zalivati zimi dok je zemlja u saksiji još vlažna.

6. Nikad cveće ne zalivati hladnom vodom. Temperatura vode treba da bude jednaka temperaturi prostorije. Preporučuje se da se posle svakog zalivanja napuni kantica vodom i ostavi u blizini cveća do sledećeg zalivanja, tako da vodu zagreje toplota vazduha oko cveća.

7. Biljke u hladnoj prostoriji treba zalivati ređe i mnogo manje nego one u toploj sobi. U redovno zagrejanoj sobi treba ih zalivati jednom nedeljno a u hladnoj sobi dovoljno je dva-tri puta mesečno. Veoma je teško odrediti šta znači mnogo, a šta malo zalivati i kada treba odnosno ne treba zalivati. Jedino se može reći da zemlja treba da bude malo vlažna, što se može najbolje utvrditi opipavanjem prstima ili po zvuku saksije; ako saksija odzvanja jasnim zvukom znači da je zemlja u njoj suva, a ako odzvanja prigušenim zvukom zemlja je mokra.

8. Kada je vreme oblačno cveće zalivati manje ili nikako, a kada je sunčano zalivati više.

9. Biljke koje rastu ili cvetaju treba zalivati obilnije nego one koje miruju ili su precvetale.

10. Prilikom zalivanja treba paziti da se voda ne sipa direktno na ''srce'' biljke, već uz samu ivicu saksije. Ako prizemni listovi neke biljke prekrivaju zemlju moraju se drugom rukom pridignuti i ispod njih sipati vodu, jer baš ovakve biljke u sredini trule.

11. Treba nastojati da i vazduh oko biljke bude, po mogućstvu, dovoljno vlažan. Suv vazduh pogoduje pojavi raznih štetočina na cveću, naročito crvenog pauka. Zato je potrebno vazduh češće vlažiti pomoću raspršivača, a na peć ili radijatore stavljati posude sa vodom. U hladnoj prostoriji ne treba prskati i stvarati vlažan vazduh, a u toploj to treba činiti češće.

12. Biljkama prija čistoća, zato im treba češće oprati lišće mlakom vodom

Nega bolesnog cveća u saksijama
Često se dešava da se biljka u saksiji razboli, a da se pravi razlog oboljenja ne može odmah uočiti. Praksa je pokazala da se ukrasno bilje najčešće razboli zbog nestručnog držanja i nedovoljne nege. Dobro odgajane biljke, bujnog rasta, koje žive pod povoljnim uslovima, mnogo su više otporne na bolesti i štetočine. Pravi razlog bolesti često je teško ustanoviti, mada se jasno primećuje da je biljka bolesna. Međutim uzroke treba tražiti u nedovoljnom zalivanju, ili u zalivanju osetljivih biljki ''tvrdom'' vodom u kojoj je veliki procenat kreča ili pak hladnom vodom. Prekomerno i nedovoljno zalivanje biljci podjednako škodi; i jedno i drugo najčešće prouzrokuje žuticu i opadanje lišća. Ista bolest javlja se i zbog iscrpljenosti zemlje, tj. kada se biljka duže vremena ne presađuje ili kada se ne prihranjuje, a i zbog velike hladnoće i promene temperature.

Spoljni znaci oboljenja ponekad izbiju tek onda kada je već bolest uzela toliko maha da samo hitna pomoć može biljku sačuvati od sigurne propasti. A pre nego što su se pojavili spoljni simptomi oboljenja, biljka se nalazila u nekom bolesnom stanju zbog raznih nepravilnosti u primanju i prerađvanju hranjivih sastojaka. Takva biljka je vrlo osetljiva, gubi prirodnu otpornost i veoma je lako savlada i uništi svaka bolest.

Čim primetimo prve, pa i najmanje pojave oboljenja, treba oboleloj biljci pokloniti posebnu pažnju i veću negu. Treba je zalivati oprezno i umereno, jer ne može iskoristiti onoliku količinu vode kao zdrava, te dolazi do truljenja korena a time se bolest još više pogoršava.

Biće često potrebno da se obolela biljka presadi u svežu zemlju, ali i tu treba postupati promišljeno i oprezno, jer mnoge bolesne biljke jedva podnose presađivanje, pošto se teže uživljavaju u novoj zemlji, pa zbog toga mogu da propadnu. Biljka se mora presaditi onda kada boluje od truljenja korena ili ako joj je zemlja toliko loša i iscrpljena, da u njoj ne bi mogla ozdraviti i ojačati. Prilikom presađivanja treba joj pregledati žilice i odrezati sve natrule i izumrle delove. Posle toga je treba staviti u nešto manju saksiju i u što lakšu, porozniju zemlju izmešanu sa peskom. Tako presađenu biljku zaliti i ostaviti na toplo i dovoljno svetlo mesto (ali zaštićeno od jakog sunca) blizu prozora. Ne sme se staviti u neki mračni kutak, jer će tada sigurno uginuti. Dovoljno svetlosti, ujednačena toplota, svež vazduh i umereno zalivanje glavni su uslovi za njeno postepeno ozdravljenje.

Presađivanje saksijskog cveća

http://zelenillo.blogspot.com/2008/02/razmnoavanje-cvea.html
Biljku treba presaditi onda kada se utvrdi da joj je saksija postala pretesna, ili kada je hranjiva vrednost zemlje smanjena u tolikoj meri da se ne može drugačije popraviti, već samo presađivanjem-dodavanjem sveže plodne zemlje. To se može najlakše ustanoviti kada se biljka zajedno sa grumenom zemlje izvadi iz saksije. Ako se ustanovi da su žile potpuno obrasle zemlju, tako da sadržinu saksije sačinjava samo splet žila sa nešto malo zemlje na površini, znači da takvu biljku treba svakako presaditi u veći sud. Biljke koje ranije s proleća kreću treba presaditi ranije nego one koje kreću kasnije.

Najbolje vreme za presađivanje cveća je odmah posle precvetavanja ili pre nego što počnu da izbijaju novi izdanci. Cvetajuće biljke ne presađuju se za vreme cvetanja, jer nijedna biljka ne voli da se tada u nju dira.

Na svim biljkama zapaža se svake godine najživlji period vegetacije (rastenja), posle kojeg dolazi period sasvim slabog rastenja ili opšteg mirovanja. Vegetacija cveća u sobi počinje rano u proleće, pa se radi toga najčešće u to doba i presađuje. Biljke kod kojih nekada ne dolazi do potpunog mirovanja vegetacije (na primer palme) mogu se presađivati u svako doba godine, sem u doba cvetanja.

Neke biljke (minđušice, tradeskancije, asparagus sprenger i druge) vole često presađivanje tokom cele godine, pa tada bujnije i lepše rastu, dok azaleja, kamelije i orhideje ne vole često presađivanje.

Kala, limun, palme presađuju se samo onda kada im je mala saksija pa im je potrebna veća.

Pri presađivanju treba paziti da biljka bude tačno u sredini saksije i da se ne stavlja suviše duboko ni suviše plitko.

Biljke sa gomoljicom ili lukovicom sade se pliće ili dublje u zemlju, zavisno od toga da li biljka razvija žilice ispod ili iznad gomoljice odnosno lukovice. Plitko se sade amarilisi, begonije, ciklame, lale, zumbuli i dr.

Posle presađivanja biljka se uvek dobro zalije, najbolje finom prskalicom, tako da voda procuri kroz rupicu na dnu saksije. Zatim se smesti na svetlo, po mogućstvu na toplo mesto, zaštićeno od jakog sunca i promaje. Presađenu biljku treba češće orositi prskalicom. Ovakvu biljku zalivati u prvo vreme oprezno, dok se po njenom izgledu ne zaključi da je stvorila nove žilice i da je počela normalno da raste.


Prihrana biljaka
Da bi biljke dobro uspevale i da zaista budu ukrasne u pravom smislu reči, što je želja svakog ljubitelja cveća, potrebno im je osigurati obilje hrane. U prvo vreme nakon kupovine biljke, zemlja u posudi sadrži još uvek dovoljne zalihe hranjivih materija. Ubrzo će se one potrošiti te, da biljka ne bi zakržljala, mora se prihranjivati. Potrebe naših biljaka za hranom veoma su različite. Biljke brzog i jakog rasta traže češće prihranjivanje od onih koje se polagano razvijaju. Međutim bez prihranjivanja neće moći živeti ni jedna biljka, pogotovo ako duže vreme raste u istoj cvetnoj posudi. Idealna sredstva za prihranjivanje su tečna hranjiva koja dodajemo vodi za zalivanje. Ona sadrže sve hranjive sastojke neophodne za život biljke. Najvažnije hranjive materije u prihrani biljaka su: VODONIK, koji pospešuje rast lišća i izboja. Premalo vodonika u hrani dovodi do zaostajanja u rastu. Rezultat toga su žuti listovi i slabi izboji. Previše vodonika uzrokuje prekomeran rast lišća. Tkivo biljke je sunđerasto, neotporno na vanjske uticaje, podložno oboljenju i napadu štetočina. FOSFOR je veoma važan za stvaranje pupoljaka kod cvetnica. Osim toga povoljno deluje na klijavost semena i zakorenjivanje reznica. Manjak fosfora javlja se i kod sobnih biljaka. KALIJUM je biljkama neophodan za razmenu materija. Povećava asimilacijsku sposobnost hlorofila i otpornost biljke na sušu. Na njegovo pomanjkanje ukazuju smeđi rubovi listova. Međutim kod sobnih biljaka vrlo retko dolazi do pojave manjka kalijuma u prihrani. MAGNEZIJUM je delimično odgovoran za stvaranje lisnog zelenila. Pomanjkanje magnezijuma u tlu rezultira bolesnim promenama na rubovima listova. Kod starijih biljaka listovi otpadaju. Biljke se redovno pr ihranjuju tokom celog razdoblja rasta. To važi za najveći broj lisnatih i cvetajućih biljaka. prihranjivanje počinje u martu i nastavlja se tokom celog leta sve do početka oktobra. Biljkama koje rastu na dobro osvetljenom mestu potrebno je mnogo više hrane od onih na zasenčenom mestu. Raznim ispitivanjima dokazano je da biljke na južnom prozoru, svetlom i sunčanom , trebaju tri do četiri puta više hranjivaod onih koje su uz severni prozor. Od kraja oktobra do početka marta najveći broj biljaka se nalazi u fazi zimskog mirovanja. U to vreme se u potpunosti prekida prihranjivanje

Smeštaj cveća u stanu
Saksije sa cvećem treba smestiti u sobi tako da imaju što povoljnije uslove za normalan život i razvijanje. Dakle ne sme im nedostajati svetlo, toplota, vlaga i vazduh. Pri tome treba znati da se u pogledu života i razvoja, naročito u odnosu na svetlost, pojedine biljke među sobom razlikuju. Nekima treba više svetla, dok druge uspevaju tek onda kada se od direktnog sunčanog svetla malo zaštite. Više svetla treba biljkama buljnog rasta i nežnog lišća kao što su afričke ljubičice, azaleje, ciklame, gloksinije, minđušice, pelargonije-muškatle, primule i mnoge slične. Pa ipak i ove se biljke , sem muškatle, moraju zaštititi od suviše jakog sunca. Biljke koje imaju veliko, čvrsto i kožasto lišće, kao aspidistre, dracene, filadendroni i palme - zadovoljavaju se nešto manjim svetlom, tako da uspevaju i u blizini prozora, a sanseverija uspeva čak i u mračnijem delu sobe.

Bez obzira gde je biljka smeštena, treba je lišćem okrenuti uvek prema onoj strani sa koje dolazi svetlo. Džunaste biljke, na kojima je lišće oko stabljike podjednako razmešteno, treba svaki dan drugu stranu okrenuti prema svetlu.

Biljke u saksijama smeštaju se u sobi na same prozore ili na različite stalke. Takvi stalci za cveće izrađuju se obično od kovanog gvožđa i veoma su funkcionalni.

Naročito se lepo mogu ukrasiti prozori koji se ne otvaraju svaki dan, pogotovo ako su dosta široki. Tu se mogu sa strane urediti manje police, viseće korpice napravljene od sasvim tankih letvica itd. pravi mali vrtić u kome biljke veoma lepo izgledaju.

Svetlost i sena
Svetlost je neophodan činilac za zdrav i snažan rast biljke. Potreba za svetlošću je veoma različita kod pojedinih biljaka. Dok se neke osećaju kao ''kod kuće'' na senovitom mestu, drugima je za rast potrebno veoma svetlo mesto. Najveći broj naših sobnih biljaka izvorno je nastanjivao tamne i vlažne džungle ili sunčane tropske predele. Tek kada im uspemo pružiti uslove slične izvornim sredinama, biljke se dobro razvijaju, a za naš trudnam se odužuju bujnim rastom. Koliko je veliki uticaj svetla na rast biljke, često možete zaključiti po smeru rasta biljke. Većina biljaka raste u potrazi za svetlom. Ukoliko biljka ima dosta svetla, njen rast je zbiljeniji i snažniji, a lišće zelenije. Jačina svetla meri se u luksima. U toku oblačnog zimskog dana jačina svetla biće samo 400 do 500 luksa. Međutim u toku sunčanog letnjeg dana jačina svetla prelaziće vrednost od 60.000 do 70.000 luksa. U proseku biljke će primati 2000 do 3000 luksa. Sunčeva svetlost je najvažniji faktor za svaku biljku.Ona utiče na stvaranje hlorofila (biljnog zelenila). Životni proces hranjenja biljke, tj, primanje rastvorenih hranjivih materija iz zemlje i stvaranje skroba u lišću uz pomoć hlorofila može se odvijati samo u prisustvu svetla. Zato bez svetlosti biljka i ne može uspevati. U takvim uslovima biljka će već kroz nekoliko dana izgubiti svoju zelenu boju, požuteće i na kraju uginuti. Svetlo utiče na brzinu razvitka biljke. Da bi biljke u stanu bujno rasle i napredovale, treba ih smestiti na najsvetlije mesto u sobi.

Zalivanje
Za biljke u saksijama voda je od neprocenjive koristi, jer zemlji daje vlagu potrebnu za rastvaranje mineralnih soli koje biljkama služe kao hrana. Ali čim je te vlage suviše, ona često može biti od velike štete za biljku. Zemlja u saksiji se brzo pokvari , postane kisela, slična barskoj zemlji u kojoj mogu da rastu samo neke biljke, kao npr. vodena palma, kala, adijantum, kokos palma. Navedene vrste čak traže da im u podlošku stalno stoji voda. Većina biljaka u saksijama od prevelike vlage u zemlji oboli od truljenja korena. Kod preteranog zalivanja pukotine se u zemlji kojom je napunjena saksija napune vodom i time se istisne iz njih vazduh tako potreban žilama. Suvišna voda koja se kod svakog zalivanja skuplja u podloški ili na dnu ukrasne saksije mora se posle dva sata ukloniti ukoliko je za to vreme nije upila prosušena zemlja. Nije svejedno u koje dana se zalivaju biljke. Najbolje je biljke zalivati ujutru, da bi do uveče upile svu vodu i da bi se zemlja malo prosušila. Za vreme letnjih dana po potrebi zalivati i uveče, ali nikako za vreme najjače popodnevne žege, jer treba imati na umu da svako zalivanje rashlađuje zemlju.

Teško je uopšteno govoriti o zalivanju sobnog cveća. Za to je potrebno iskustvo, koje će se uz malo pažnje steći i preći u naviku kad treba biljku zalivati i koja je količina vode potrebna pojedinoj biljci. Samo ta iskustva su, na žalost često dosta skupa, jer najviše cveća u sobi propada zbog preteranog ili nedovoljnog zalivanja, a pored toga ima i drugih posledica kao: zastoj u rastu, izostalo cvetanje, zakržljavanje itd. Pravilo je da se cveće u stanu zaliva prema temperaturi prostorije u kojoj se nalazi, obilnije u toploj, dok ono u hladnoj prostoriji manje i ređe.

Kod zalivanja treba paziti na doba mirovanja - odmora kod pojedinih vrsta sobnih biljaka. Kao što ljudi ne mogu biti stalno na nogama, tako je i sobnim biljkama neophodan odmor. One moraju za vreme mirovanja da se odmore i da povrate snagu.

Veći broj sobnih biljaka poreklom je iz raznoraznih klimatskih područja. Zbog toga svaku biljku treba tretirati pojedinačno i voditi računa o njenom ritmu porasta i mirovanja. Skoro svakoj vrsti potreban je neki sanatorijski tretman sa izvesnom dijetom, promenom vazduha i odsustvom opterećivanja. To praktično znači da treba sa zalivenjem prestati ili ga svesti na najmanju meru, održavati nižu temperaturu ili suv vazduh i naravno nikako prihranjivanje. Posle svakog perioda odmora izdanci će jače terati, a njihovi cvetovi biće brojniji i krupniji.

Mnogim sobnim biljkama ne može se na žalost, obezbediti klima njihove postojbine. Zbog toga neke egzotične biljke kod nas ne cvetaju. Ostaje nam jedino da se radujemo njihovim oblicima grana i lepom lišću. To međutim ne znači da ne bi trebalo da im se u našoj sredini omogući odmor posle naporne vegetacije, san u znaku regeneracije. Većina sobnih biljaka oseti potrebu za ovim snom onda kada je glavni izvor njihove vegetacije svetlo manje više iscrpljeno. Što manje dnevnog svetla biljke primaju, to je manja njihova potreba za vodom. Od toga, naravno, ujedno zavisi i njihova potreba za hranjivim sastojcima. Ako bi se sobne biljke prihranjivale i za vreme odmora to bi značilo da se žele mobilisati one snage koje još nisu raspoložive. Zahtevi sobnog bilja u pogledu toplote za vreme zimskog ili letnjeg odmora znatno su manji nego u vreme bujne vegetacije i cvetanja.

Zemlja za saksijsko cveće
Biljka prima hranu iz zemlje i iz vazduha. Iz vazduha upija sićušnim otvorima (porama) na listovima ugljen-dioksid, a iz zemlje usisava žilicama u vidu vodenog rastvora razne mineralne soli, koje su biljkama potrebne kao građa za stvaranje biljne mase.

Ti sastojci ili elementi su: azot, fosfor, kalijum, kalcijum, magnezijum, natrijum, hlor, gvožđe, cink i dr. Neki od ovih hemijskih elemenata potrebni su biljkama u vrlo malim, ponekad jedva merljivim količinama (sumpor, hlor, gvožđe, cink i drugi), dok su drugi (naročito azot, fosfor, kalijum i kalcijum) potrebni u srazmerno velikim količinama, pa se o njim najviše i vodi računa.

Kao dobru zemlju smatramo onu zemlju koja sadrži u dovoljnim količinama baš ove sastojke i to u takvim jedinjenjima koja su lako pristupačna biljci. Pored dovoljnih hemijskih, zemlja mora da ima i dobre fizičke osobine. Pre svega ona mora da ima sitnomrvičastu građu, jer je takva građa zemlje najpovoljnija da se u njoj održava pravilan vodni, vazdušni i toplotni režim, što je od velikog značaja za gajenje kako cveća tako i drugih biljaka.

Na ovakvoj zemlji biljka se dobro ukorenjuje i nesmetano razvija korenov sistem, što omogućuje pravilniju ishranu, pod uslovom da u zemlji ima u dovoljnoj količini svih potrebnih hranjivih sastojaka. Kvalitetna zemlja je jedan od osnovnih uslova za uspešno gajenje cveća, naročito u stanu, s obzirom da su ove plemenite i nežne biljke ograničene samo na ono malo zemlje u saksijama, koja treba da im posluži i kao podloga za pravilno oživljavanje i kao dovoljno izdašan izvor neophodnih hranjivih sastojaka. Pri tome treba imati u vidu da razne vrste cveća imaju i različite zahteve u pogledu osobina zemlje, što u priličnoj meri otežava pitanje izbora najbolje zemlje.

Najjednostavniji način da se pojedinim vrstama cveća obezbedi odgovarajuća zemlja je da se kupi u prodavnicama cveća. Uopšteno govoreći, sve vrste cveća pri gajenju u saksijama dobro uspevaju na zemlji bogatoj humusom, koja je izmešana sa nekim dobrim prirodnim đubrivom i peskom. U cvećarstvu se spravljaju razne vrste zemlje, od kojih za gajenje cveća u stanu kao najvažnija dolaze u obzir: kompost, listovka, klijališna zemlja, tratinjača, čretna-barska zemlja i treset. Kompost, listovka i klijališna zemlja su najvažnije vrste zemlje u cvećarstvu i potrebne su svakom odgajivaču cveća.