Baštensko cveće

DRAGOLJUB [Tropaeolum majus}-narodni naziv:
dragoljub
divlji, kapučinka
Opis biljke: Uzgaja se kao ukrasna biljka u baštama, a raste i u svetlim bukovim šumama. Jednogodišnja zeljasta biljka, oko 15 cm visoka, skoro okruglih listova, gusto protkanih žilama.Ima jarke narandzasto žute cvetove, išarane prugama, svojstvenog mirisa. Sadrži sumporni heterozid glikotropaeolozid – zbog koga deluje kao antibiotik, enzim mirozid, smolu, pektin, gumu, tanin, šećer i vitamin C. Pošto cveta u junu i julu, upotrebljavaju se sveži listovi i cvet, a ponekad i zrelo seme.Lišće i cvet beru se za vreme cvetanja, a plod u kasnu jesen kada sazri. Zbog sadržaja vitamina služi kao proljećna salata. Posto se biljka može uzgajati u saksiji, na balkonu ili u stanu (zimi) osigurava nam cele godine lekovitu vitaminsku salatu. Sumporno ulje u dragoljubu lekovito je u slučaju emfizema, bronhitisa, pospešuje izbacivanje sluzi, koristi se kod astme, pojačava izlučivanje mokraće, olakšava poteškoće bolesne žuči, jača polnu moć. Uzima se tri puta dnevno po 1 kafena kasicica alkoholature / tinkture / . Dragoljub uništava i životinjske parazite. Ekstrakt se pokazao kao izvrsno sredstvo protiv lisne vaši i drugih parazita. Iz lista dragoljuba dobija se sumporno eterično ulje industrijskog naziva "Tromalit", koje ima veliku antibakterijsku moć.Takodje se koristi u lečenju disajnih i mokraćnih organa.



Oleander(Nerium Oleander)
To je suptropska biljka kojoj je potrebno mnogo sunca pa se često vidi kao samonikla biljka duž mediteranskih obala. Nalazi se i u suptropskoj Aziji i u Japanu. Ime je staro-grčko, kojim se koristio Dioscorides, ali poznatiji je pod imenom vrste Oleander. Pripada porodici Apocynaceae, a donešen je u Evropu 1956 godine. Oleandri su prelepe biljke, sa cvetovima u nežnim bojama: beloj, ružičastoj, purpurnoj i narandžastoj. Neke forme imaju jednostruke a neke dvostruke cvetove. Vrboliko lišće može biti sasvim zeleno ili lepo prošarano. Listovi su dugački i uski, pršljenasto nanizani duž stabljike, međutim, biljka je vrlo otrovna i ako se lišće jede, može prouzrokovati smrt životinja i ljudi. I cvetovi su otrovni. Ipak, oleandar je omiljen jer nema mnogo sobnih biljaka koje traže samo svetlo, toplo i prozračno mesto. Biljke se kupuju u fazi cvetanja od maja pa nadalje. Tada se može izabrati željena boja. Kao i muškatle, takođe mediteranske biljke, oleandri se leti mogu posaditi vani. U umerenim područjima bez mrazova mogu biti stalno posađeni napolju i uza zid okrenuti jugu. Zimi ako temperatura previše padne zaštitite ih plastičnom folijom. KARAKTERISTIKE: Veličina: izraste u veliki grm visok 2 - 5 metara, u obimu do 6 metara. Međutim u saksiji obično naraste do 46 cm. Rast: raste prilično brzo 25 - 30 cm godišnje. Doba cvetanja: celog leta. Da bi se cvetovi otvorili potrebo im je mnogo svetla i topline, pa se pupoljci koji se otvaraju u jesen često ne otvaraju ako im nije toplo. Miris: biljka bez mirisa. Svetlo: važno je uvek mnogo svetla. Leti će uspevati napolju ali i zimi zahteva svetlo mesto. Staklenik je povoljniji nego dan, jer uživa u intezivnom sunčanom svetlu. Temperatura: ne voli previše topline. Ne pogoduju mu temperature iznad 16°C ako prozračivanje nije idealno. Zimi je sve u redu dok temeratura ne padne ispod 5°C. Ne odgovara im centralno grejanje. Voda: često zalivajte. Leti gotovo svakodnevno, zimi zalivajte jedanput u 10 dana, najbolje kišnicom. Najvažnije je da voda bude topla, jer se može dogoditi da se cvetovi ne otvore. Prehranjivanje: leti dok raste, dodajte vodi tečno hranjivo svakih 14 dana. Vlažnost vazduha: godi im prskanje jedanput mesečno, ali ono nije bitno. Vazduh: potrebno im je mnogo čistog vazduha i provetravanje. Presađivanje: pogoduju im velike saksije ali ne presađujte prečesto, najviše jedanput u 2 - 3 godine i to u martu. Obrezivanje: dobro ih obrežite nakon cvetanja da zadrže lep grmolik oblik. Izbojte ispod cvetnih pupoljaka takožđe se trebaju odstraniti da bi pupoljci bolje cvetali. Razmnožavanje: reznicama vrhova stabljika koje se uzimaju u proleće. Mogu se zakaoreniti u zemlji ili toploj vodi. Rastu brže u toplom , a uzmu li se u rano proleće cvetaće iste godine. Reznice se mogu zakoreniti i u julu i avgustu. Zakorenite ih pri 16 - 18°C. Seme se može posejati u maju pri 18 - 21°C. Životni vek: vrlo je dug ako biljku zalivate, prehranjujete i zimi zaštitite od mraza. Biljke pratilice: raste zasebno, a godi joj strujanje vazduha. Laka/teška: jednostavno se uzgaja u osunčanim prostorijama ili unutrašnjim vrtovima. Pri centralnom grejanju u uz slabo svetlo ne cveta.





Hrizantema(Dendranthema) baštenska
U zavisnosti od vrste i načina na koji se gaji, ova jesenja hrizantema u visinu raste 30-80 cm, a u širinu 30-50 cm. Njen koren je jako razvijen, stabljike su uspravne, dok su listovi jajastog oblika, rascepljeni. Gaje se mnogobrojne baštenske vrste dendranteme koje se razlikuju uglavnom po visini i izgledu cveta. Ima jednostavnih, polupunih i punih cvetova raznih boja i oblika. Dekorativna vrednost ove trajnice je u tome što cveta u jesen i zbog toga nije podesna za leje sa trajnicama koje cvetaju u leto. Sadimo je pre svega u leju kao trajnicu koja cveta u jesen. Položaj: Godi joj položaj na sunčanom mestu; prilikom izbora staništa moramo uzeti u obzir da će prilikom cvetanja , u jesen, već biti više senke, znači mesto treba da je osunčano i u septembru i oktobru. Zalivanje: Zahteva redovno ali ne i preobilno zalivanje. Period cvetanja: septembar, oktobar.











LEPA KATA(ASTER)
Lepa Kata višegodišnja biljka, bujnih cvetova, odgovaraju joj osunčana mesta, mada uspeva i kraće osunčanim delovima. Narasta do visine oko 20-30cm. Tokom zime se može uzgajati u zatvorenom prostoru ali je zemlji potrebno dadavati djubrivo kako bi posepešilo cvetanje.




LEPI JOVA-LEPI ČOVEK (Impatiens balsamina)
Visegodisnja biljka, vodenasto socnog stabla i listova. Na svom razgranatom stablu forme zbuna nosi cvetove zanimljivog oblika, raznih nijansi i konbinacija crvene i bele boje. Sadi se u saksije i sanducice na svim mestima koja su zasticena od direktnog sunca, pa zahteva zasenjena mesta ili istocne i zapadne strane.



Neven (Calendula officinalis)

Neven je jednogodišnja, ređe dvogodišnja, ukrasna biljka, visoka do 60 cm. Stabljika je uspravna i u gornjem delu razgranata. Listovi su sedeći, produžno loptasti ili lancetasti, neznatno nazubljeni. Cela je stabljika prožeta pustenastim dlakama. Cvetna glavica je žute, tamnožute ili narandžaste boje. Na vrhu svake grane je mirisna, najčešće narandžasto žuta cvast sa jezičastim cvetovima. Cveta od juna do novembra, razmnožava se semenom koje se seje u jesen ili proleće. Po poreklu je mediteranska biljka, a kod nas se svugde gaji kao omiljeno narodno cveće. Neven se lako gaji, ali prilikom gajenja treba odabrati samo krupne, tkozvane "duple" cvasti jake narandžaste boje. Cvet treba brati po suvom i sunčanom vremenu i što pre osušiti na jakoj promaji da što bolje sačuva divnu prirodnu boju i miris.



Plamenac, visoki
Visoki plamenac je veoma omiljeno baštensko cveće, trajnica koja bogato cveta. Postojbina mu je Severna Amerika. Srednje je visine, 70-80 cm, uspravne stabljike, bokorastog rasta. Listovi su jajastog oblika, na vrhu šiljasti. Kod nas se gaje mnoge vrste visokog floksa; cvetovi su raznih nijansi ružičaste boje, ponekad i boje ciklame, a otvaraju se tokom leta, u moćnim grozdastim cvastima. U periodu cvetanja, ovaj floks je naročito dekorativan. Odgovara mu vlažno stanište, blizu vode ili ono koje je izloženo padavinama. Na jakom suncu plamenac oboli, brzo ga napadne plamenjača.
Položaj: Najbolje se oseća u polusenci, na izrazito sunčano mesto ga sadimo samo ako mu je obezbeđena vlažna mikroklima.
Zalivanje: Redovno i obilno.
Tlo: Dugo i lepo cveta samo na zemljištu sa odgovarajućom količinom vlage i bogatom hranjivim materijama, te sa dobrom drenažom.

Temperatura: Visoki plamenac je najdekorativniji na toplom i vlažnom staništu. Inače dobro podnosi našu klimu.Period cvetanja: Juli, avgust.




Jorgovan

Ovaj svima poznat i omiljen cvetni grm nije potrebno posebno opisivati. Pripada porodici maslinki. Svake godine ljubitelji cveća već zimi nestrpljivo očekuju prve procvetale grane jorgovana, koji će na otvorenom procvetati tek u Maju.
Jorgovan je vrlo rasprostranjen grm. Pojedine vrste odomaćene su u Kini, a ostale uglavnom u Aziji. Naš poznati vrtni jorgovan koji nas svako proleće obraduje svojim mirisnim rascvetalim granama potiče izvorno sa područja Balkanskog poluostrva. U Evropu je dospeo zaobilaznim putem preko Turske, negde u drugoj polovini 16 veka. Dosta vremena je prošlo dok se uzgajivači nisu pozabavili jorgovanom. Otprilike 300 godina nakon što je prvi grm jorgovana donešen u Beč, uspelo im je uzgojiti tek 25 različitih sorti.

Veću zainteresovanost uzgajivača pobudio je jorgovan tek krajem 18. i početkom 19. veka. Tada nastaju nove sorte sa popunjenim cvetnim šticima i novim bojama cvetova.

Danas postoji oko 900 sorti vrste Syringa-vulgaris. Međutim u rasadnicima se može nabaviti relativno mali broj sorti. Najveći broj sorti jorgovana su oplemenjene sorte, pa se u rasadnicima najčešće nude one na kojima se ti postupci oplemenjivanja mogu najlakše sprovesti, a osim toga se pokažu i najotpornijima. Naziv je dobio od grčke reči Syringa što znači lula, cev, frula što ukazuje na oblik cvetova i vulgaris - običan.

Božur
Postojbina ove biljke su oblasti jugoistočne Evrope i Mala Azija. Biljka je visoka svega 30-50 cm, raste veoma sporo, ali formira lep, bujan bokor. Cvetovi su teški, u tamnocrvenoj, beloj, roza boji i u izrazitom su kontrastu sa finim, nežnim, sjajnim tamnizelenim listovima i sa krhkim izgledom cvetne stabljike.Kao pravi kuriozitet, može da se gaji u lejama sa trajnicama, ili u kamenitim baštama.

Položaj: Najlepši je kada je na sunčanom staništu, ili u polusenci.
Zalivanje: Redovno i obilno.
Tlo: Hranjivo, humozno tlo izbalansirane strukture optimalno je za gajenje božura.
Temperatura: Voli toplotu, sadimo ga na zaštićeno mesto.
Period cvetanja: April, maj.


Đurđevak
Ime đurđevak potiče od latinske reči Canvallis što znači dolina, jer se ova biljka masovno pojavljuje u dolinama. Rod je zastupljen vrstom Convallaria majalis, koja je široko rasprostranjena u celoj Evropi, Severnoj Americi i Aziji.
Stalan je pratilac hrastovih i lipovih šuma i svetlih četinarskih šuma, gde odlično raste u dubokom plodnom i lako propusnom humusnom sloju sena ili polusenu.

Đurđevak je višegodišnja biljka čiji su cvetovi zvonastog oblika, bele boje, snažnog i prijatnog mirisa. Cveta u aprilu mesecu a plod je trodelna bobica crvene boje.

Značaj đurđevka kao veoma omiljenog rezanog ili saksijskoh cveća bio je naročito velik pre 100 i više godina, kada se u Nemačkoj proizvodio u neverovatno velikim količinama i predstavljao provorazredni eksportni artikal. U naše vreme potisnule su ga druge vrste rezanog cveća, te mu je značaj nešto opao.

Največi proizvođači đurđevka su Nemačka sa proizvodnjom u okolini Hamburga, Libeka i u oblasti Šlezvig - Holštain, gde se duž reke Elbe, na kiselim i peskovitim terenima, nalaze najbolja proizvodna područja.

Kod nas ne postoji organizovana proizvodnja cveta za rezanje niti proizvodnja rizoma radi pospešivanja. Tadašnja celokupna ponuda rezanog cveta obezbeđuje se branjem cvetova po šumama ili sa površina u kućnim vrtovima gde gotovo bez ikakve nege odlično raste u senci krupnih stabala.

Đurđevak se veoma mnogo koristi kao rezani cvet i za ozelenjavanje zasenčenih delova kućnog vrta.


Kadifica

Čak i za vreme tmurnog dana ova privlačna meksička jednogodišnja biljka izgleda izuzetno raskošno i veselo. Stabljike 30 cm visoke, grmolikog rasta, imaju tamno zelene listove i od sredine leta sve do jeseni jarke žute ili smeđe - zagasito crvene cvetove.
U sandučiću ispred velikog prozora treba držati impozantniju biljku kao što je T. Erecta (Kadifica uspravna) koja naraste od 60 cm do 90 cm. U martu ili aprilu sadi se seme na temperaturi od 16 do 18°C.

U maju se uzgajaju sadnice u hladnoj prostoriji koje se naknadno presađuju u sunčani prozorski sandučić ispunjen bilo kojim dobrim kompostom za lončanice. Biljke se sade na razmak od oko 23 cm. Kad je vreme suvo treba ih obilno zalivati. Kadifica podjednako lepo ukrašava i čini veselim i lepim i naše vrtove.


Zumbul
Zumbul je dobio ime po Hyakinthosu lepom mladiću iz Grčke mitologije. U podnožju Sredozemnog mora i Male Azije rasprostranjeno je oko 30 do 40 vrsti, od kojih je samo mali broj našao primenu u cvećarstvu.
Za zumbule u Evropi postoji podatak da su cvetali u botaničkoj bašti u Padovi 1543 godine. Prvi zumbuli bili su niski i sa jenostavnim cvetovima, često samo sa jedan - dva cveta na dršci. Proizvodnjom zumbula prvi su se počeli baviti Holanđani oko 1700 godine, da bi već 1793 godine Holanđanin G. Voorheim opisao 249 duplo cvetnih i 107 jednostavno cvetajućih sorti. Do današnjih dana Holandija je ne samo zadržala proizvodnju lukovica zumbula već je postala isključivi proizvođač sa 816 hektara. Pokušaji proizvodnje u okolini Berlina, kao i u SAD su propali.

Zumbuli imaju višegodišnju lukovicu koja može da živi i do 20 godina. Lukovice su krupne, okruglog oblika, dno lukovice je udubljeno, dok je spoljni oblog nešto zadebljao sa naglašenim korenovim vencem. Koren je žiličast i ne grana se. Lako prodire u zemlju i optimalna dužina je oko 60 cm. Koren je veoma osetljiv te ako u toku presađivanja ili transporta dođe do oštećenja već razvijenih žila, one se neće regenerisati, pa će doći do zastoja u porastu, a kod jačih oštećenja i do propadanja.

Treba pomenuti sledeće vrste:

* H. Amethystinus, koja naraste do 20 cm, ima lepe svetloplave cvetove. Rasprostranjen je u Pirinijeima, Južnoj Francuskoj i u Južnim delovima naše zemlje.


* H. Dalmaticus, je patuljastog rasta, svetlo plavog cveta, rasprostranjena je u šumama Dalmacije.


* H. Leucophaeus, ima svetlo plav cvet koji se razvija u kasno proleće. Rasprostranjena je prostoru od Jadranskog - Crnog mora.


* H. Orientalis raste u Siriji, a i naša je naznačajnija vrsta, jer je poslužila kao polazni materijal za dobijanje svih danas gajenih krupno cvetnih zumbula.




Karanfil, baštenski
Postojbina baštenskog karanfila je zapadna i srednja Evropa. Visok je samo 10-20 cm, ali šireći se svojim razgranatim rizomom zauzima veće površine. Listovi su zimzeleni, sivozelene boje, šiljasti. Na vrhu tankih stabljika tokom leta se otvaraju mirisni cvetovi raznih nijansi ružičaste boje. Kod nas se gaje razni varijeteti ovog karanfila. Dekorativno ostrvce od ovog cveća ukrašava kamenite bašte, rubne površine i prednji deo leje sa trajnicama, a manje površine mogu da se zasade njime i da posluže umesto travnjaka. Podmlađujemo ga redovnim delenjem korena, u protivnom neće biti dugog veka.
Položaj: voli sunčano mesto, eventualno blaga senka.

Zalivanje: redovno ga zalivamo, ali ne preobilno.
Tlo: karanfil voli vodopropusno zemljište sa manjom količinom kreča.
Temperatura: voli toplotu, nije mnogo zahtevna biljka.
Period cvetanja: maj, juni.


Ljubičica, baštenska
Potiče iz Severne Amerike, visoka je 10-15 cm, rizom joj je krtolast, raste bokorasto. Od ljubičice koja raste u prirodi a čiji miris je prijatan, razlikuje se po tome što joj je cvet krupniji i ne miriše. Ima više varijeteta i svi su dekorativni. Ovu ljubičicu sadimo pre svega u podnožje drveća i žbunova.
Položaj: Može da se sadi i na sunčano i na polusenovito mesto, kao i u potpunu senku, ali je najlepša ako je na staništu sa difuznom svetlošću.

Zalivanje: Nije neophodno jer je ljubičica veoma trpeljiva biljka, ali će biti zahvalna ako je u periodu suše zalivamo.
Tlo: Ove ljubičice se dobro osećaju u zemljištu bogatom hranjivim materijama, ali koje je rastresito, sa dobrom drenažom.
Temperatura: Ne treba da je sadimo na otvoreno stanište sa toplom i suvom mikroklimom.
Period cvetanja: April, maj.


Narcis
Ime Narcis potiče od grčke reči narkao, što znači opiti, omamiti. Ne može se sa sigurnošći tvrditi da li se mislilo na omamljujući miris ili na narkotičko dejstvo alkoloida narcisina koji se nalazi u biljci.
Od 25 vrsta narcisa neke vrste su brojno raširene u Portugalu, Španiji, na Pirinejima, u Južnoj Francuskoj, Severnoj Africi, gde rastu pod uticajem tople mediteranske klime, dok se druge, otporne na mrazeve, nalaze svugde u Evropi, gde na planinskim livadama stvaraju čitava cvetna polja.

Narcisi su počev od 16 veka omiljeno baštensko cveće. Prvi crtež narcisa načinjen je 1530 godine i nalazi se u delu Herbarium eicones od Brunfelsa.

Tokom vekova narcisi dobijaju u značaju, ali se na dobijanju novih sorti radi samo amaterski. Tek krajem 18 veka stručnjaci preuzimanju selekciju narcisa u svoje ruke. U tome prednjače Englezi i odmah zatim Holanđani.

Kako se narcisi veoma lako međusobno ukrštaju, proizvedeno je preko 10000 različitih sorti, no samo mali broj zadržao u standardnoj proizvodnji. U Engleskoj, Royal Horticultural Society se bavi registrovanjem svih novih sorti narcisa i prema publikaciji udruženja iz 1965 godine opisao je preko 8000 sorti koje imaju značaja za sadnju u vrtovima, za rezani cvet, za gajenje u saksiji ili u druge svrhe.
Na prvom mestu u gajenju narcisa nalazi se Engleska, zatim Holandija, Danska i Nemačka. U našoj zemlji cvetovi narcisa su u rano proleće veoma traženi, međutim proizvodnja nije ni velika ni organizovana.


Ljiljani
U svetu je poznato oko 90 vrsti ljiljana. Sve su one rasprostranjene na severnoj polulopti naše planete. Zona rasprostranjenja je između 10 i 55 stepena severne geografske širine. Na južnoj polulopti ljiljani se ne nalaze. Uglavnom su raspoređeni na tri kontinenta.
U Aziji prirodno raste 51 vrsta, u Evropi 12 a u Severnoj Americi 21 vrsta. Iz istorijata ljiljana imamo dosta podataka. Postoje podaci da su ljiljani bili poznati u vrtovima Egipćana i Asiraca već 2800 godine pre nove ere. I Grci i Rimljani su dobro poznavli i rado gajili ljiljane.
Delovi biljaka, koren, list, cvet ili seme pripremani su na naj različitije načine za lekovite masti , tečnosti ili obloge. Ta praksa zadržala se u nekim krajevima i do današnjih dana.
Najpoznatija vrsta u to vreme bila je lilium candidum. Međutim Glusius je već 1557 godine opisao deset vrsti. Uskoro zatim 1629 godine preneta je iz Severne Amerike lilium canadence a 1720 prenose iz Kine i Japana lilium cordifolium, lilium japonicum, lillium tigrium i dr.
Prvu sistematiku ljiljana dao je austrijski botaničar Stephan Enlither još 1836 godine. Najveći doprinos za razvoj i rasprostranjenje ljiljana dao je Wilson svojim istraživanjima 1899 do 1919 godine. On je u tom periodu pronašao u Aziji mnoge nove vrste i preneo ih u Evropu.
Prenošenje vrste lilium regale 1905 godine smatra se i početak proizvodnje i razmnožavanje ljiljana. Wilsonov doprinos je još u tome što je 1925 godine dao botanički opis i sistematizaciju za azijske vrste ljiljana koja je i sada važeća.
Radovi na ukrštanjima i dobijanju novih sorti počeli su tek 1890 godine u Engleskoj kojom prilikom su stvoreni prvi hibridi tzv. "Backhouse hybridi" . Odmah zatim uvođenjem novih hibrida gajenje i proizvodnja ljiljana naglo se povećavala iz godine u godinu.
U svetu se proizvodnja ljiljana naglo razvija u čemu prednjači Severna Amerika sa oko 400 hektara i Japan sa 370 hektara, zatim slede Holandija sa 120 hektara, nadalje Nemačka i Engleska. U poslednje vreme povećava se proizvodnja ljiljana u Rusiji.


Lala, tulipan
Lale su u stvari baštensko cveće, ali se mogu, kao zumbuli i narcisi, gajiti u saksiji ili dekorativnoj činijici, a na prozoru cvetaju u vreme kada su napolju u bašti cvetne leje još pokrivene snegom.
Ovo lepo ukrasno cveće doneseno je u Evropu iz Turkestana, svoje postojbine. Do danas je u Holandiji, njegovoj drugoj domovini, odgojeno više hiljada vrsta. Na tržištu se pojavljuje samo nekoliko stotina najlepših sorti. U lale je lukovica osrednje veličine, duguljasta ili kruškasta, pri dnu okruglasta, pri vrhu zašiljena, odevena iznutra zadebljanom, spolja glatkom, tankom i suvom ljuskom. Stablo je čvrsto, oblo, 15 do 75 cm visoko, što zavisi od sorte i vrste, obraslo glatkim sedećim duguljastim sivkasto-zelenim liščem. Svako stablo nosi po jedan uspravan, zvonast krupan cvet, koji može biti jednostavan ili dupli. Cvetovi su raznih boja ili nijansi: čisto beli, crveni, ružičasti, žuti, karmin ili tamnocrveni, purpurni, crni, ljubičasti, ili su po dve od gore navedenih boja međusobno u raznim šarama i prugama kombinovane, npr.: crvena sa belom ivicom, ili bela sa zelenom ivicom ili crvena sa žutom ivicom itd.

S obzirom na cvetanje, sorte lala dele se u četiri grupe:
- rano cvetajuće,
- srednje rano cvetajuće,
- kasno cvetajuće i
- botaničke.

U svakoj grupi ima nekoliko podgrupa koje se međusobno razlikuju po vremenu cvetanja i obliku cveta. Među rano cvetajućim lalama postoje dve značajne podgrupe: sa jednostavnim i duplim cvetom. Niskog su rasta, tako da je njihova visina 25 do 35 cm.

Lale su u stvari baštensko cveće, ali se mogu, kao zumbuli i narcisi, gajiti u saksiji ili dekorativnoj činijici, a na prozoru cvetaju u vreme kada su napolju u bašti cvetne leje još pokrivene snegom.

Pošto želimo da ljubitelje cveća upoznamo sa gajenjem lala u saksiji za zimsko cvetanje u stanu, nećemo se upuštati u tehnologiju gajenja u slobodnom prostoru.

Za prisilno cvetanje (forsiranje) najbolje odgovaraju posebno pripremljene, tzv. preparirane lukovice rano cvetajućih sorti, uvezene iz Holandije. One se mogu nabaviti u jesen u našim semenarskim kućama. Lukovice moraju biti zdrave, neozleđene, po mogućnosti što krupnije i dosta tvrde. Treba ih nabaviti što ranije, tako da se u oktobru mogu pripremiti za sadnju. Lukovice se sade po tri komada u saksiju (čiji je gornji otvor u prečniku 12 cm), a u dekorativne činijice po 5 do 6 komada, što zavisi od veličine činijice napunjenom plodnom saksijskom zemljom.

Pri sadnji izboji na lukovicama treba da dođu do visine ivice saksije ili činijice. Ovako zasađene lukovice treba držati na tamnom, umereno hladnom i dovoljno vlažnom mestu, najbolje u podrumu, i pokriti ih 10 cm visokim peskom. Treba voditi računa da ovaj pesak sve vreme malo vlažan.

Do januara razviće se na lukovicama toliko žila da će one prodreti i kroz rupicu na dnu saksije, a i gornji deo biljke klica dostići će visinu od oko 10 cm. Ako se pipanjem u njoj oseti cvetni pupoljak, saksije ili činijice treba izvaditi iz peska i staviti u nezagrejanu sobu među zatvorene prozore. Zemlju u saksiji ili činijici treba dobro zaliti, a gornji deo biljke pokriti praznom saksijom ili tuljkom od hartije. Kad se pod saksijom ili tuljkom klica sa cvetom dobro razvije, lale treba izložiti potpunom svetlu i premestiti u toplu sobu, gde će se uskoro razviti cvetovi.